Nova Evropa

Значајно место у песништву Љермонтова заузимају верске теме. Он није атејист, нигде не сумња да Бог постоји; али он не може да среди своје односе са Богом: час му Бог изгледа као врста пебеског цара, деспота и тиранина, туђ људима и равнодушан према њиховој судбини и њиховим патњама, и онда дрско и горко пребацује Богу за све зло у свету, и за своје личне муке и разочарања; час опет тврди да воли земљу и жели земаљску срећу, и не мари много за небо, чак признаје да ужива у злу и назива себе демоном. Више пута је прожет искреним верским осећањем, и најлепше религијозне песме у руској књижевности испевао је баш он: »Анђео«, »Молитва« (»У тешки тренутак живота«, и »Ја, Мајко Божја«), »Гранчица (из) Палестине«, и друге.

Од његових већих дела најзначајнија су: »Демон«, »Песма о трговцу Калашникову«, и роман: »Јунак нашег доба«. Еп »Дем о н« решава питање, да ли може душа једног бајронисте, затрована охолошћу, разочарањем и мржњом, да се врати Богу, љубави, и добру, која га је тема занимала у току целог живота, од детињства до смрти. Историјски предмет обрађује »Песма о трговцу Калашникову«; али га је песник идеализовао. Његова »Песма« је написана у народном стилу, такозваним народним стихом; у самој ствари, то је неправилан десетерац, којим су Востоков и Пушкин преводили српске народне песме из збирке Вука Караџића, а који је Љермонтов усавршио, давши му дотле непознату снагу и хармонију. И у сликању цара Ивана, Љермонтов се није повео за историчарима, него за народном епском традицијом. Народ је, како је познато, сачувао захвалност према овоме цару, толико страшноме за аристокрацију, више духовништво и најближу околину, зато што је штитио прост народ од феудалних тежња бојарства; па је, као у народној традицији, цар Мван и код Љермонтова додуше плах и свиреп, али праведан. Пушкиново приказивање Петра Великог и »Смутног Доба« имало је дубоког одјека у руској књижевности, а делом и у историјској науци; Љермонтова »Песма о Цару Ивану« није доживела сличан успех. Али ова »Песма«, позната сваком Русу, ипак не остаје без утицаја, и донекле исправља у души руског интелектуалца ону « сувише једнострану и мрачну слику епохе цара Ивана што му је пружају историчари и школски уџбеници.

пина