Nova Evropa
= БКојоуат! офобапћ, Кој su se otisnuli od svog užeg zavi-
čaja, nostalgično gleđaju na svoj dragi »škoj«, i sve im je. tu neusporedivo lijepo. Sjećaju se daniš svoga djetinjstva, kad su se bosi penjali na borove i trčali tijesnim ulicama: kad su kao ministranti pomagali popu u crkvi, dok je roditeljima srce raslo gledajući ih:
Dica u svit išla, a gospoda došla, vididu po škojih ča su naučili:
da su se s konalih škoji zatvorili
i SVOJ svit na njima škojari stvorili.
I u tome svitu sve su stvari lipe: konali i škoji, arija nad njima,
svej zvonidu zvoni povarh kuć i putih, a sunce i misec svitlidu nad svima.
Izmej borih — mista: sve čarnjeni krovi, sve zelena škura, bolti i tarace,
menduli srid vartih, šipci i koprive,
a u valah svitlih burini, bonace...
Živeći daleko od svoga »škoja«, školovani otočani s bolom osjećaju kako su postali tudjini u svojoj staroj sredini, kako.
teško se poznaje da su iste karvi oni ča s motikom i 8 peron privarću... (»Kad iz svita dojdu ...«)
ı rastaju se sa ljepotama, koje samo oni znaju da cijene.
konstatuju: to su drugi judi, misli i življenje: govor i ditinstvo samo njin je isto...
“Dok se Pere Ljubić zadovoljava time da slika i stvara snažne ugodjaje, ostavljajući čitaocu sve drugo, Marin Franičević, očevidno mladji, premda se u osnovnoj intonaciji približuje Ljubiću (»Svako godišće tako«), ipak naginje dinamizmu:
u našin Judima i u nami još je vire u sutra
i snoge od koje se i stine marve... (»Parva nedija maža«)
Na Ljubićevu »škoju«, gdje »makine čovičje žalosno kopaju, kopaju«, Franičević vidi »kako se zdižu zgarčene ruke«, koje
94