Nova Evropa

улицама проливала крв, дизале барикаде и орила пјесма разуларене младости, — причињавало, да једна Европа нестаје и умире а нова се рађа и настаје. И фашизам и комунизам, сваки са своје тачке гледишта, будили су наде у остварење човјекових права. Дијелови Европе изјављивали су бучно, по улицама и по трговима својих градова, да су презасићени идејном и начелном основом средњег сталежа, грађанске класе и буржоазије, и да се све тежње младих нараштаја усредсређују у обожавању активизма, који је у материјалном техницизму пронашао свој духовни циљ и своју идеалну вјеру. Оваке доктрине успијевале су да улију неповјерење, а онда и да сасвим поколебају вјеру у дотадашње идеале, у принципе слободе, те да на рушевинама западно-хришћанског хуманизма, чију су смрт проглашавали, издигну начела и доктрину новог хуманизма, који је вјеровао у одређене категорије динамичког активизма. Исто је тако и нацијонални социјализам, у својој првобитној фази, обиљежавао апокалиптичку и мрачну вјеру у конац једног свијета и у завршетак западно-европског хуманизма. Тацитова Германија, са цијелом својом способношћу за нејасна и тамна предвиђања, из којих избијају немир и инстинкт, успјела је коначно да, спајајући у својој нихилистичкој доктрини нације и расе све елементе комунизма и фашизма, помјери Европу и да је располови на двије визије и на два пола, да сруши велику носталгију за редом и поретком, коју је западна Европа, хуманистичка и либерална, била изградила и хтјела усавршити, да би идеале учинила стварношћу. Европа је имала да доживи тријумф тоталитарних доктрина, које су — одушевљене сломом хришћанског хуманизма, остварена у атејистичкој демокрацији и у либерализму без Бога, — вјеровале да су успјеле оживотворити један нов елан, у коме ће човјеков материјални и физички став сасвим да порекне његов етички основ, т. ј. индивидуалну слободу, моралну категорију, људско достојанство, и истину за коју је Сократ отров испио. Омладина је пошла стрмоглавце за овим »идејама«, које од идеја нису имале унутрашњу подлогу већ спољну снагу, само да би се отресла успомена на један свијет чије је умирање видјела и доживљавала у сумраку европског града. Било је и тада појединаца који су имали одважности да у овоме падању у понор осјете, да је човјеково

110

Пе