Nova Evropa

градова. Стољећима свијет тмице нестајао је и умирао, да би у визијама нових генерација затреперила широка и ведра нада у потпуну побједу свијета јасних хоризоната.

Европа је тада била на путу да постане домовином ослобођених малих народа, да застарјели и неправични систем »равнотеже« замијени идеалом једне европске домовине, у облику коначног остварења европске федерације. Међутим, једног дана, све је то почело да се љуља и да ишчезава. Неочекивано, Европа је почела нагло да се ограђује и одваја у посебне ћелије, које су, обновљеним наоружањем, убрзо постајале утврђеним цитаделама. Рацијоналистички либерализам замијењен је магловитим мистицизмом, који је нације из објективног положаја преносио у магловите представе субјективистичке митологије. Највећа загонетка тога доба биће и остаће чињеница: како то да се из ружичастих и безграничних нада, на рушевинама ишчезлих творевина и доктрина, оптимизам тако брзо мијењао најприје у немир, у сумњу, а затим у неповјерење, па коначно и у очајање, да се у очи овога рата претвори у прави нихилизам>... Европа је почела да тумара, да лута, да се губи; у нечувеним духовним оргијама посљератног Париза и Берлина, Прага и Варшаве, људи су се у исти мах заносили Шпенглером и Фројдом и почели патетички да вјерују у религију нихилизма и у идеале перманентне револуције, те да изграђују митосе из мјешавине задњих остатака позитивизма, биологије, идеализма, и историцистичког дијалектизма. Кад се свукло идеју на њезин голи костур, кад се сва њезина моћ свела на суморност очаја и негације, онда се из тога пепела градила вјера у бесциљни и безидејни активизам, лишен сваке идејне основе и сваке принципијелне поставке. Из тих рушевина идеја и начела никле су тоталитарне доктрине.

Мени још и данас лебди пред очима Италија у оним првим годинама фашизма, између 1922 и 1925, док је средњевјековни грађански рат избијао као у сукобима између Гвелфа и Гибелина, оживљен архајским декором и нарочито биолошком жеђу за пролијевањем крви. Рекло се, тада, да фашизам бијаше један компромис између револуције и реакције. Смисао овог написа не допушта да се улази у анализу ове поставке, па стога ћу се ограничити да истакнем, да ми се, у оним годинама — док се по фирентинским и болоњским

109