Nova Evropa

Нова Европа

Књига ХХХШ. Број 5. 26. маја 1940

„Srbi na okup!"

Teško da je ikad, u povesti našeg naroda, izbačena pogrešnija — i grešnija — ložinka od ove, koja se iz Beograda nastoji raširiti medju Srbima, na ustuk rešenju Hrvatskog Pitanja i ostvarenju Banovine Hrvatske, u okviru današnje Jugoslavije. To je možda i najporaznije svedočanstvo političkoz nesmisla vodeće srpske inteligencije i državničke nesposobnosti i nemoći srbijanskih političara. »Srbi na okup!« — niti je tačno teorijski, niti je izvodljivo u praksi; niti je stvarnost nacijonalna, niti potreba politička, nit: mogućnost ekonomska i socijalna. U teoriji, ko može utvrditi razliku izmedju Srba i Hrvat4; u životu, ko će ih odvojiti jedne od drugih, i gde da se postave granice?”

U nacijonalnom pogledu, sa znanstvenog gledišta (geografski, istorijski, antropološki, etnografski i etnološki, jezički), vrlo je lako deliti Srbohrvate na razna područja ı na više — upravo na puno — većih i manjih grup3 i skupin4, sa individualnim crtama i izrazitim karakternim i drugim osobinama i obeležjem (kako su to već mnogi naši učenjaci iljudi od pera, s više ili manje sreće i uspeha, dosad činili); ali ih nije mogućno razdvojiti — bez ostatka — na Hrvate i Srbe. Sve da uzmemo i najkrupniju razliku medju njima: veru, — još uvek ostaju, izvan katolik4 i pravoslavnih, muslimani, i svi oni dobri Hrišćani kojima nije stalo do popova i crkvenih obred4; ali, kad je i gde uopšte vera odluči vala o narodnosti i narodnoj individualnosti! Pravoslavni su, pored Sloven4, i Rumuni i Grci, baš kao što ima i Slovena katolik4; a pogotovo je Katolička Crkva nenacijonalna, medjunarodna, univerzalna. Uostalom, naši Slovenci — najbolji katolici u Jugoslaviji — pouzdano nisu nacijonalno bliži Hrvatima iz Dalmatinske Zagore ili iz Hercegovine od pravoslavnih Ličan4, Hercegovaca i Crnogoraca!... Niko

129