Nova Evropa

zuma« OpoZicijonih stranaka, srpskih ı hrvatskih, koje su bile jednodušne o potrebi rešavanja Hrvatskog Pitanja upravo, koje su ceo »sporazum« (da Hrvatima treba dati i garantovati ravnopravnost sa Srbima, ma i po cenu federativnog državnog uredjenja) i zasnovale na tom rešenju, bez ikakova stvarno9š i načelnog razloga, jedino zato što sim akt sporazumevanja nije izvršen sa njima. s vodjama i prvacima stranaka koje su stvar otpočele (a koje, formalno, i ne postoje, niti su u samome narodu obnovljene kao stranke), nego s drugim faktorima na srpskoj strani, odjeknuo je odjedared povik: »Srbi na okup!« Dakle, isti oni koji su — u načelu — i stvorili sporazum, da bi uklonili opravdano nezadovoljstvo Hrvat i uspostavili u Hrvatskoj prilike u kojima bi postala bespredmetnom lozinka »Hrvati na okup (protivu Srbije i Srbijanaca)l!« — koja je lozinka s vremenom nastala kao reakcija na ono što se i kako se radilo u Beogradu kroz dvadeset godi, a što su jednodušno osudjivale opozicijone stranke i kod Hrvati i kod Srb4 (phegemonija«, »diktatura«, i t. d.) —, isti ti ljudi, kad su videli da neko drugi privodi i sprovodi u delo načela na kojima su se sporazumeli, a koja oni još i danas ispovedaju, okrenuli su svoje lice od Sporazuma i prihvatili povik: »Srbi su u opasnosti — Srbi na okup (protivu Нтуака)!... «

Ovde ćemo odmah reći, da je nama lično ona kombinacija sa srbijanskom opozicijom (pogotovo dok ju je vodio pokojni Ljuba Davidović). za izvodjenje narodnog sporazuma, bila mnogo simpatičnija, pa nam. je bilo i žao i krivo što vodjstvo HSS i SDK nije našlo snage i načina da istraje u borbi dok se ne izvojuje i ne dobije prevaga i vlast, iako je očigledno unutarnja nesloga i nesrodnost srbijanskih stranaka stavljala i suviše na probu strpljivost svojih prečanskih partner4. Ali, bez obzira na lične simpatije ı pogreške i propuste na jednoj i na drugoj strani, ozbiljnost situacije i činjenice savremene stvarnosti traže imperativno, da se plemenski i pokrajinski interesi podrede potrebama celine čiji je opstanak u pitanju. Da li je moguće da su oni koji to ne vide svesni svoje odgovornosti prema narodu i državi, koje treba i hoće da brane: ili ih možda goni častoljublje i lični motivi, koje ne mogu da savladaju? Neverujući ni jedno ni drugo, mi mislimo da uzroke ovakom drža-

131