Nova Evropa

Министра Војног (Митра Мартиновића) »ради информација потребних за ствар оптужених Срба у Загребу«. Да је Масарик био увјерен о истинитости своје тврдње, зар би долазио на Цетиње; а вјеројатно да га у том случају Црногорска Влада не би ни примила. Послије те своје посјете на Цетињу, Масарик своју тврдњу никад више није поновио; него ју је иза Рата, у свом дјелу »Свјетска револуција« у неку руку ублажио или порекао, дотичући се на једном мјесту краља Николе; он ту каже: »Ја сам био у немилости код Краља од оног времена откад сам у Бечком Парламенту изјавио, да сумњам у искреност црногорске политике. Ја сам га се, признајем, мало грубо дотакао; то ми је он дао осјетити кад сам после тога, иако у сагласности с њим, био на Цетињу. Рат је те успомене избрисао и Краљ ми је послао једног од својих генерала... « Како се види, Масарик ону своју ранију оптужбу назива овдје само изражајем »сумње у искреност црногорске политике«, признајући да се тада »мало грубо дотакао« краља Николе; али је, у споразуму с Краљем, ипак био на Цетињу. Ова изјава, дата послије смрти краља Николе, може се сматрати и као повлачење оптужбе.

Ствар са бечким дневником »УМлепег АПбетете Zeiбапв« нешто је другачија. У том је листу доиста изашао чланак у којем се каже, да је књаз Никола дао Статут аустријским властима, да на темељу њега подигну Загребачки Процес. Али су ту вијест, коју је поновио и Масарик, демантовали и Ерентал и Црногорска Влада чим се појавила, а иза тога нико није изнио никакова доказа о њезиној истинитости. Њоме су се користили и бранитељи оптужених на Процесу, што се види и из ријечи главног бранитеља Дра. Хинка Хинновића: »ја бих могао споменути „Ујјепег Allgemeine ЖеЊипо, који је орган, како је познато, Министарства Извањских Посала, у којему се нарочито каже, да је господин Настић Револуцијонарни Статут предао књазу Николи Црногорском, а књаз Никола Црногорски да га је предао ... областима аустријским, одакле се може закључити, да су области аустријске, да су области ове Монархије, знале за завјеру, ако је завјера опстојала, прије него ли је Г. Настић преслушан«. Поводом те Хинковићеве изјаве, Настић је у свом преслушању до танчина описао како је дошао до Статута и како је Статут доспио у руке Државног Одвјетника, али тек

191