Nova Evropa

»међу четири хладна зида, у тамници«, — оно што нико осим њега није видео, није умео да види. Он све то износи у причи, али на начин да ми сви верујемо, да је баш тако било и никако друкчије. То је историја, то је аутентична грађа за Сарајевски Атентат, за све што му је претходило и што је за њим дошло. Али да пустимо Бору Јевтића, да је до краја исприча Дангићу, седећи на његовој постељи, док му

»по челу избија зној, лице још више бледи, и усне подрхтавају«: +» У име тога народа и ослањајући се на његов броји његову снагу, велику и неисцрпну, и боримо се данас за ослобођење. С њим заједно. Само, ледим се од помисли, да не буде неправде у земљи коју стварамо заједнички. Да на гозбу не стигну пре нерадини, улизице и сити, а за гладне и уморне да не остане места ни да се одморе и презалогаје!...

Чега си се бојао, Боро Јевтићу, ниси се убојао, — то данас сви добро знамо. А било их је већиу Зеници, у оно доба, који су се спремали за »гозбу«, — према Дангићеву сведочанству: »Нажалост, биће то грлати вођи народни, који ће се ударати у прса и хвалити туђим јунаштвом«, — док Божа Томић и Јездимир Дангић буду чекали, кроз целе деценије, да »од незнаних постану знани«, »у интересу општег добра«...

Књига Јездимира Дангића, и прва и друга, није само аутентична драгоцена грађа за историју наше скорашње прошлости, него је у исти мах и врло актуелна ратна читанка, као поручена за ово наше опет нејуначко доба, да бодри дух и подигне морал средине у коју се почео увлачити дефетистички песимизам, страх и брига — не за народ и целину већ за своју драгу личност и за »оно мало« имовине и положаја што је свако успео да себи »изоре« и прискрби кроз ових двадесетак дебелих поратних година. Ако већ мислимо, да ми на Балкану и у Подунављу — због неких наших ванредних врлина и заслуга — треба да останемо поштеђени и мирни, У овом светском вихору, кад се одлучује судбина културнога човечанства и цивилизације, да се бар окрепимо сазнањем, да је још жива генерација наших саплеменика која је радије забашуривала глад у тамници струготинама од дрвета него да призна пред тамничарима и непријатељима да не може издржати... Издржати, о том се ради.

— i.

224

| | |