Nova Evropa

јима је »у руку тутнула перо особита љубав и поштовање према појави једног Милетића, Змаја, Касапиновића .. .«

Кад је, пре две-три године, објављен проспект о издавању велике монографије Војводине, од стране Историјског Друштва у Новоме Саду, забринуло нас је, при читању имена сарадника, што је добар део био Невојвођанин; додуше, имена позната и са титулама универзитетских наставника, али међу њима и имена људи које сусрећемо свуда где се пише историја и — где се на њој зарађује. На срећу, кад је (1939) објављена прва свеска: »Војводина [: од најстаријих времена до Велике Сеобе« (о њој ћемо говорити кад буду изашле и остале свеске), опазили смо са задовољством, да су неки од главних »професијоналних« историчара изостали, а већи део прилога дали су домаћи синови, који — као што је и природно — имају више љубави за ствар и веће могућности да се у њу удубу.

Увек смо били мишљења, да би сав посао око прикупљања грађе и писања нацијоналне и црквено-политичке историје Срба у Војводини требало концентрисати, усредоточити, око Матице Српске у Новоме Саду. Зашто да се писци морају мучити и натезати око проналажења или образовања разних »одбора за прославу« и »изражавања своје пријатељске захвалности« појединим власницима књижарских подузећа, који су им омогућили издавање њихових студија, кад Матица има фондове за ту сврху и апарат који је за овај посао подесан и припремљен! Чему и посебно Историјско Друштво у Новом Саду, кад је ту Матица и кад то све спада у њезин оквир, много пре и много више него она с брда с дола прикупљена књижевна продукција, која се скупо плаћа а која ипак не може да конкурише књижевним установама и листовима по другим нашим културним средиштима»... Али, о овој смо теми у више наврата већ говорили у »Новој Европи«, и опет ћемо се на, њу вратити, првом згодном приликом. Засад смо само хтели да поздравимо нови рад Дра. Томандла, уз жељу да настави и да се не да зауставити у налету своје трудољубивости.

M. Ћ.

303