Nova Evropa

Можда би било сувише, оптуживати цијело наше друштво са неродољубивости. И поред све небрижљивости, која се тако очито испољава, ми ипак вјерујемо, да има још увијек толико здраве народне снаге, да је обнављање, да је препород могућ. Али се не треба варати: пометња постоји, морална отупјелост постоји, прекомјерно себична безбрижност за опште нацијоналне и државне потребе и интересе постоји. А постоји и смишљено разарање самопоуздања и вјере у своје снаге. Шири се малодушност, спрема се духовна капитулација прије него што је ико озбиљно закуцао на наша врата. Истрачава се и прегиба кичма, као да је понижавање икад икога спасло од биједе. Самопонижавање је осуда унапријед, квитирање са човјечјим достојанством. То није у крви наше нације. То није традиција нашега народа. Наш народ у својој дугој и тешкој борби побјеђиван је, сатиран је, ломљен је и мучен. Али није савијао кичму, није занемаривао свој образ, свој понос, своје човјечанско достојанство. Хтио је и остајао је слободанинепреклон до посљедњег даха. И кад је морао умријети, умирао је као слободан по духу човјек. Јер је знао и вјеровао, да само слободан човјек има право на то име, да је само слободан народ — народ. И издишући на коцу или конопцу, наш човјек као прави витез с презиром је посматрао своје мучитеље. Од тога погледа мрзнула се крв у жилама џелата, мјесто да му донесе задовољство или бар умирење.

Такав је био наш прави човјек и појединачно и у маси. Кукавичлук је прогоњен и презиран као смртни недостатак. Све мане су се некако могле опростити, али кукавичлук никако. То чување човјечјег достојанства и духовне слободе одлучивања карактеришу наш народ у прошлости. Како иначе разумјети нашег народног хајдука-комиту, који раскршћава са мирним трпљењем да заложи свој живот за оне који страдају, да се бори против неправде и тиранства> Како разумјети ускока, који тражи какву било отпорну тачку да може поправити учињене њему и његову народу неправде» Зар су вјеровали, да ће побиједити царства с којима су ступали у борбу Зар су српска мала племена у каменитој, бесплодној Црној Гори вјеровала, да ће сломити велику Турску Империју» Зар је српски сељак у Шумадији, усред велике Османске Царевине, дижући устанак вјеровао, да ће под ње-

356