Nova Evropa

слали су Америчани у своју домовину, примајући за 100 сребрних долара злата у вриједности од 150 до 274 долара... Већ 1859 морао је Шогун подузети прве обрамбене мјере: услијед одлива злата скакале су цијене, тако да је ускоро та аграрна земља била усред кризе! Тада су ови економски фактори уз друге узроке појачали посљедице политичког превирања, па је коначно дошло до најзначајнијег преокрета у јапанском државном уређењу: скршена је моћ Шогуна, а враћени моћ и углед царској династији. Рестаурацијом од године 1868 био је тај развој довршен, па како су га већ тада богати Мицуји финансирали положен је тиме након неколико врло критичних година — темељ њихову каснијем богатству: 1987 имали су чланови обитељи Мицуји иметак од 1635 милијуна јена (450 милијуна долара), и то пошто је — у раздобљу од 1982 до 1935 — прешло 40—50%% укупне јапанске спољне трговине, дакле увоза и извоза, у руке њихове трговачке куће: М1Е5и1 Виззап Каћа; и 60—70% цјелокупне трговине нове државе Манџукуо...

Seihin Ikeda био је од своје младости чиновник куће Мицуји и један од најзначајнијих њезиних банкара. У својој 68. години, дакле након дугог успјешног привредничког рада, пошао је он (1929) у Италију, са важним задатком да — будући увјерен фашист — »на лицу мјеста« проучи утјецај европског фашизма на приватне иметке. Одонда постао је Икеда одлучан поборник свих фашистичких теза, али уједно и одлучан противник једне његове тенденције: државног социјализма. С друге стране, Икеда је, уочивши истодобно прве симптоме свјетске привредне депресије, оштро критизирао дотадашњу структуру концерна М145и1, заговарајући већу деконцентрацију и даљне инвестиције у иноземству, те куповање индустријских подузећа; штавише: напуштање банкарског посла уопће. Сам Икеда придружио се »Друштву за државне инвестиције« (»Кокухоиша«), који бијаху основали фашистички премијер барун Хиранума, и генерал Садао Араки, поборник експанзијонистичке доктрине »Царског пута«; али је својим послодавцима савјетовао, да учине противно, т. ]. да се чувају фашизма... Тако је дошло до кризе, 1932 године, када је утврђено, да је »М ош Виззап Каззћа« продавала бодљикаву жицу деветнаестој кинеској армији, а муницију кинеском маршалу Чанг-Хси-Лиангу; другим рије-