Nova Evropa

лазе у првом реду људи, како смо видјели, који су прије били социјални идеолози иза кулиса дневне. политике: новинари, социјални писци и умјетници, организатори и пред“ ставници социјалних установа. Данас све више расте број такових људи, који нису културни радници у дубљем смислу већ пропагатори и проповједници. Они су један битан и неминован елеменат у идеолошкој структури нашег времена, појава која се под разним именима пришива сасвим неисправно демокрацији, као њезин нужни негативни продукт. ЈЉуди овога типа у емиграцији стварају и шире »месијанску. свијест«; њиховим настојањем и духовна елита у ужем смислу почиње тада да сја у маси попут звијезда у принципу недокучивих, но које гдјекад ипак падају и постају месијански метеори и репатице. Свијест неправде, особито умјетницима, олакшава да се у тој функцији приближе оном специфичном кадру пролетаријата који почиње око њих да се формира од људи проповједничке и пропагаторске класе у емиграцији. Тако они, сасвим независно од свјесних својих интенција, улазе у велики социјолошки процес ХХ стољећа којему контуре једва још данас можемо да назремо и наслутимо: про: цес стварања несамо новог кадра него и новог типа пролетера-интелектуалца, или духовног пролетера који се не пролетаризира у борби за економски него искључиво у борби за духовни и идеални опстанак. То су људи у којима у наше дане први пут дозрева свијест, да пролетаријати пролетаризација није само проблем круха, економски проблем и рудокоп једне одређене политичке идеологије и метафизике (јер снажне политичке организације широких маса нема без снажне вјерске подлоге, — споредно, је ли та подлога спиритуализам или дијалектички материјализам), негоини проблем неспутаног културног живота. Јер људи од којих савремене емиграције стварају бескућнике нису одбачени од стројева, они не лутају од мјеста до мјеста и из државе у државу зато да траже бољу механичку конјунктуру; њих из државе тјера управо њихов »вишак вриједности« (барем емигрант психолошки осјећа тако, често можда само због илузије створене из ресантимана, што је врло важно за процесе колективне свијести о којима овдје говоримо), а тај вишак вриједности, који они носе у себи и са собом кроз

89