Plamen života

NAŠ VRABAC U PARIZU

Nekoliko dana po mome dolasku u Pariz odem da se prošetam u bašti Pale-Roajala.

Velika je to bašta, četvrtasta, sa svih strana opkoljena starim građevinama, veličanstvenim i potamnelim od vremena.

Tek što sam tog zimskog dana kročio u istorijsku baštu, sa ogolelog kestena slete na kameno postolje spomenika pred kojim sam bio zastao jedan vrabac. Nisam se začudio što je ptica stala tako blizu mene, jer pariski vrapci su pitomi. Vrabac me stade cledati nakrivivši glavu, i tek što sam hteo da ga oslovim — francuski, razume se — on mene zapita srpskohrvatski:

— Zar me ne poznajete?

Ja se zapanjih i zanemeh od čuda. Moj vrabac iz Beograda, iz Profesorske kolonije, s kojim sam vodio razgovore pod trešnjom u mojoj bašti, moj vrabac iz Palilule je sada preda mnom u bašti Pale-Roajala u Parizu!

— Otkud ti ovde? — zapita ga ne dolazeći k sebi, ne verujući svojim očima ni svojim ušima. |

— Eto, dođoh i ja da vidim taj Pariz — odgovori vrabac naglasivši reč taj. I odmah produži: — Toliko sam slušao da govorite o Parizu u vašoj bašti, da jedva čekate da ga vidite, da se radosno pripremate za put, pa sam se i ja zaželeo da ga vidim.

— Ali kako si došao dovde? — zapitah radoznalo.

— Simplonom, — odgovori vrabac sasvim prirodno.

— Simplonom! — uzviknuh. — Ta to je nemoguće!

— Zašto nemoguće? — zapita vrabac prekorno i mirno. — Ne samo da je moguće, već je meni lakše i udobnije putovati nego vama. Dok ste se vi

27