Просветни гласник, 01. 10. 1905., стр. 198

634

П1'0СВЕТНИ ГЛАСНИЕ

Њему се чини да је најбољи метод за буђење те саморадње, метод очигледности, који је истакао Песталоције. Фихте је био велики поклоник славнога швајцарскога педагога, у коме је видео оллчење бољих особина немачкога народа (сматрати боље људске особине специјално немачкима, јесте аномалија, која се у овом случају моаге опростити Фихтеу, пошто је он желео Немцима да се тргну, да поверују својој снази). Песталоци, вели Фихте, без обзира на све унутрашње и спољне препоне, без обзира на то, што ни њему самоме није био јасан циљ, коме тежи, и што није имао потребно образовање, — ипак се постојано одржавао и дизао пред неувелом, свемогућом снагом немачкога духа, — и то љубављу за бедни, остављени народ. Љубав је та начинила и од њега, као и од Лутера, само у другом и прикладнијем за тај циљ времену, своје срздство. Она је била живот његова живота, била невидљива нит, и која га је својим путем водила и која га је провела кроз стуштену таму и крунисала вече његова живота правим духовним ггроналаском. Тај проналазак је одвео до резултата, о којима ни он сам није сањао. Он је хтео само да помогне простоме народу. А његово откриће, узето у свем свом обиму, подиже народ, уништава све разлике међу њим и образованим класама, даје место старинског народног национално образовање. Оно је кадро издићи народе и сав људски род из дубине сувременога несрећнога положаја. Високо ценећи уопште Песталоцијев метод очигледности, Фихте у исто време сиатра извесне тачке Песталоцијева учења као погрешне. Тако, развиће детета он сматра за потребно почети не од објашњења спољних објеката, него од сазнања и објашњења томе детету његових унутарњих осећања, његових склоности. Он сматра да је такође потпуно немогуће помоћи, како је хтео Песталоци, деци сирочадима, не мењајући савремене захтеве целине. Уноредо с Фихтеом, по разумевању социјалних задаћа педагогике, стоји и Гете (1749—1882). Видели смо код представника разних струја на крају XVIII. века два супротна гледишта: једно, индивидуалистички култ високо развијене личности: друго, истицање социјалних мотива на прво место. У дугом свом животу Гете се одужио обојим тим захтевима. У области педагошких идеја може се код њега опазити еволуција од индивидуализма па до друштвене тачке гледишта. У ранијем од своја два педагошка романа („Ученичке године Вилхелма Мајстора") он истиче као виши циљ васпитања хармониску обраду личности. А у доцнијем роману („Скитничке године Вилхелма Мајстора") изнет је као руководни нринцип не срећа индивидуе но добро друштва. Расте разумевање циља, па расте и разумевање средстава. Човека васпитају, вели сада Гете, не овај или онај посебни .Фактор, него „сва околна сре-