Просветни гласник, 01. 12. 1924., стр. 36

716

Просветни Гласник

Мила, хајдемо да видимо да ли је ружа Која је јутрос отклопила Своју пурпурну хаљину Сунцу, Изгубила вечерас Боре своје румене хаљине И своју боју вашој сличну! Авај! видите како је за мало времена, Мила, она на том месту Авај, авај, пустила да ладне њена лепота! „ О заиста маћехо природо, Кад један такав цвет траје Од јутра до мрака само! Дакле, ако ми верујете, мила, Док ваше доба цвета У својем првом зеленилу, Узбирајте, узбирајте вашумладост: Као овом цвету, старост ће И вашу лепоту потамнети. Овакви стихови најављују један нов начин Ронсаровог песничког стварања. Јер он није могао очувати високи тон пиндарске инспирације, нити се задржавати на петраркистичком препричавању своје узалудне љубави и губити се у суптилнос/има новога платонизма. Његовој песничкој природи много је боље одговарала дискретна и мудра Хорацијева ноезија, и он је није престао волети целога свога живота. Његовом је укусу годила такође и лака љубавна лирика псеудо-Анакреона, коју му око 1554 открива француски хуманиста Анри Етјен. У то доба пада и његова друга љубав, која ће имати такође утицаја на промену његовог песничког правца. Ронсар се, за време једног свог боравка у долини Лоаре, заљубљује у једну девојку нижег порекла, „анжујски цвет од петнаест година", чије је име Марија, а чије су презиме ерудити неуморно али безуспешно тражили. Петраркистичка инспирација није се могла више слагати са овом музом сеоског порекла. Ронсар се и сам у Продужењима љубави одриче свог раније песничког идола, и не верује да је Петрарка могао бити толика будала да узалуд за тридесет пуних година опева своју Лауру. Ронсар нуди искрено своју љубав Марији, али тражи да и она њега воли истински, одано. Он јој поручује да је. онај који не воли дивљак, и да је боља чак смрт него живот без љубави. Он јој указује на природу у којој све воли — животиње, птице и биљке — и у којој све кипти од младости и љубавног задовољства. Колико смо далеко од петраркизма и платонизма његових првих љубавних песама! Колико се ова концепција живота, пуног, слободног и необузданог, разликује од средњевековних погледа на људску природу и њена права! Јер је Ренесанса у Француској, као и свугде, са променом уметничких формула донела и промену животних схватања и нарави.