Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : II. Debata u pojedinostima o Nacrtu Ustava
66
Stenografske beileške
Ja držim da tu korekturu možete prihvatiti zbog toga što je i za vreme rata i za vreme mobilizacije donekle razumljivo da se ne dopušta da se piše o razmeštanju vojske, o kretanju vojske, ali ni u kom slučaju ne može se dopustiti da i za vreme rata i za vreme mobilizacije narod nema nikakva prava da govori o politici vladinoj, u tim najsudbonosnijim momentima koji se tiču života samoga naroda. Jer baš tada, u tim najsudbonosnijim trenucima opšte mobilizacije niko nema veće potrebe da iskaže svoje misli slobodno o politici vladinoj, nego što je narod. Ako vi narodu zapušite usta da u tim najznačajnijim momentima za život naroda govori, vi ste na taj način lišili narod jednoga od najvažnijih prava. Potrebno je gospodo, da se naročito u Ustavu naglasi, da cenzura ni za vreme rata ni za vreme mobilizacije ne može imati ni u kom slučaju politički karakter. Mi imamo jedno strašno iskustvo sa tom vojnom cenzurom ne samo u toku rata nego i posle rata. U toku 1919. g. bila je zavladala jedna tako divlja i varvarska cenzura koja je nepoznata u istoriji sveta. Nama se tada u Radničkim Novinama zabranilo da upotrebimo epitet »crveni« uz reč Uskrs i cenzura nam je baš tu reč »crveni« izbrisala, a ostavila samo Uskrs. Išlo se još i dalje. Treba uzeti samo »Radničke Novine« iz prve polovice 1919. godine, da vidite dokle da ide idiotizam jednog cenzora koji je imao diskrecionarnu vlast. Za vreme ministrovanja gospodina Pribićevića išlo se toliko daleko, da je g. Pribićević proglasio sebe za neprikosnovenog, jer se o njemu nije moglo u Radničkim 1 Novinama ništa da piše. Mi smo u Radničkim Novinama često zakačivali čak i Dvor i Regenta, ali g. Pribićevića nismo mogli. On je direktno: izdao nalog cenzoru da briše svaki napad protiv njega. Stoga mi kod ovoga člana 14. predlažemo našu redakciju, koja traži slobodu štampe, ali slobodu štampe koja će ostati u granicama zakona i koji će član imati sve ostalo što i kod vas stoji. Mogu da vam kažem, ako se izvršnoj vlasti da pravo, da odredjuje obim 1 cenzure, onda ćemo imati takve slučajeve, kakvi su se već dešavali: da se uopšte ne može govoriti o politici vlade niti* se mogu napadati pojedina konkretna akta, kakoga ministra ili načelnika, ako se to ne svidi dotičnome cenzoru ili ako taj cenzor ima izrečno naredjenje od svojih predpostavljenih da te stvari ne srne propustiti. (Čuje se: A za Dušana Stefanoviča?) Dušana Stefanoviča, koji je počinio toliko zloupotreba, nismo smeli kritiko vati i o njemu pisati zbog toga, što je svakako imao veze sa izvršnom vlašću, koja je vršila cenzuru. Ja neću da ulazim u te detalje, jer bih ovde mogao hiljadu takvih strašnih primera navesti. Ali, mi ćemo opet imati takvu cenzuru, ne samo za vreme rata i mobilizacije nego i posle toga, ako se uopšte ova dopusti i naročito ako se dopusti ovako generalno kao što i druga redakcija vladajuće stranke dopušta, jer se mogu i parcijelne mobilizacije vrlo često izvoditi pa da se na račun njih i povodom njih
odmah i cenzura izvodi. Za vreme rata može se dopustiti cenzura samo za čisto vojne stvari. Ali treba uneti u Ustav da je politička cenzura i za vreme rata i za vreme opšte mobilizacije nedopuštena. Jer ako to ne uradite gospodo, onda ni u kom slučaju niste obezbedili ni onaj minimum slobode štampe, koji mora postojati u jednoj demokratskoj zemlji. (Dr. V. Jankovič: Mi se moramo boriti protiv defektističke akcije.) Imate zakone, koji postoje za vrehie rata, pa onda gonite štampu i krivce. Gospodo, ono što je naročito potrebno naglasiti ovde, to je da za izdavanje novina nije potrebno predhodno odobrenje vlasti. Ovakva jedna odredba bila je u našem Ustavu i čudi me, da je gospoda i ovoga puta nisu unela. Tako isto treba naglasiti da se od urednika pisca, izdavača ili štampara ne može tražiti jemstvo ili kaucija. Nekim ustavnim odredbama treba ograničiti zakonodavca, koji inačejma potpuno odrešene ruke, da zavodi ovakve odredbe u zakonu, koje će i ono malo slobode štampe, koje bi ovakav jedan predlog, koji gospoda predlažu garantovati. Potrebno je, dakle, da se izrečno kaže, da za izdavanje novina nije potrebno nikakvo prethodno odobrenje vlasti, i da se za štampara i pisca ne može tražiti kaucija, a mi smo gospodo, imali iskustva šta to znači. Isto tako je potrebno naglasiti, da štampa ne može biti podvrgnuta administrativnoj kontroli, jer imali smo rdjavog iskustva, da zakonodavac, ako mu se ne vežu ruke u tome pogledu može da zloupotrebi svoje pravo, koje mu ovakva redakcija daje i da uništi i onu veoma malu slobodu štampe, koju bi ipak po ovoj redakciji možda imali sa onim granicama, koje mi predlažemo kao dodatak. Najzad gospodo, kolektivna odgovornost koja se predgidja, i ako ne eksplicitno, ja znam posigurno da je to jedan težak udar za slobodu štampe. Kolektivna odgovornost nije eksplicitno pomenuta u ovoj redakciji kao što je g. Tomljenović predložio, ali ona otvara vrata i omogućava jednu takvu odredbu u zakonu koja će predvidjeti kolektivnu odgovornost. Ja držim, u Ustavu treba baš eksplicitno naglasiti, da je kolektivna odgovornost nemogućna, a to, medjutim, redakcija koju je predložio g. Tomljenović ne čini, i zbog toga ta je redakcija već jedan težak udarac za slobodu štampe. Niti se, gospodo, u ovoj redakciji koju nam je pročitao g. Tomljenović ništa ne govori О’ tome, kad se zabrani jedan spis, kad se zabrane novine šta treba posle toga raditi. Medjutim, mi smo u Ustavu našem imali da je vlast policijska koja zabranjuje novine dužna u roku od 24 časa tu zabranu sprovesti sudu, koji ima da donese definitivnu izvršnu odluku. Ja ne znam zašto je izostavljena iz ovoga Ustava jedna tako važna odredba koja donekle garantuje slobodu štampe. Mi u Srbiji, specijalno u Beogradu imamo u tome pogledu prilično utehe. Pored najreakcijonarnijih vlasti, mi imamo relativno vrlo dobar sud. Ja mogu kazati ,da od svih mnogobrojnih zabrana koje je policijska vlast