Рустем и Сухраб, стр. 145
РУСТЕМ И СУХРАБ
61
И најзад ради свога веледушја: Испусти старца па оде у поље, У поље којим газеле пролазе. Ловљаше дивљач, не сећа се више Онога ко се с њим у боју био.
И дуго оста, а Хуман дојури Од праха брже да за мејдан пита. Сухраб му каза све како је било И исприча му Рустемове речи. А Хуман рече: „Вај, младићу, јао, Сигурно ти је живот додијао! Тешко ти стасу, прсима и струку, Стремену дугом и јуначкој нози, Кад лава кога у мрежу доведе Из руке пусти: и од свега ништа! (Сад само гледај, од тог лудог чина Шта ти се може у боју десити! Зато је један владар једном рекоб!
„Ни најмањега душмана не презри!“ _
Кад му то рече, у срце га уби: Зачуђен стаде и забринут оста.
А онда јунак беседи Хуману:
„Из срца треба бригу ишчупати. Он сутра опет са мном у бој иде, Па ћеш му јарам видети на врату!“ И равно своме табору одјури, Срдит и брижна срца шта учини. Кад Рустем оде из његове панџе, Нарасте опет као челик-брдо. Поносно крену до студене реке, Као да јунак устаде из мртвих. . Напи се воде, опра лице, главу
И тело па се сав предаде Богу: Искаше од њег победу и помоћ, Јер није знао шта му звезде носе, И док се небо изнад њега врти, Да л ће му капу скинути са главе.
Чуо сам да је Рустем у почетку
Толику снагу добио од Бога, Гдегод је јунак ступио на камен,
2215
2225
2230
2235
1240
2245