Споменица студентима, стр. 8

Говор Министра просвете Господина Бож. Ж. Максимовића

Ваше Величанство, Господине Ректоре, Господо, Сабрали смо се данас не camo да прославито нашега школског патрона Светитеља Саву него да се сви скупа и заједнички поклонимо, побожно и стерно, сенита оних који су као васпитаници овога дома нашли смрт за слободу и одржање своје Отаџбине. Дошли cmo да изречемо свој истински и дубок пијетет, без афектације и патоса, и да нашим топлим и искреним молитвама освештамо скромни споменик наше пажње и наше захвалности. Скромни споменик на коме су просто и неразметљиво урезана драга имена младих покојника који су скромно и нечујно умирали за Краља и Отаџбину. Неумитна смрт, пред којом су сви једнаки и која не зна ни за чинове ни за рангове, ни за време ни за године, поравнала је и сјединила на том споменику скоро читав један појас омладинаца са разних страна и разних факултета, из разних команада и разних фаза тешкога ратовања. Ту су заједно они што су умирали у слободи, и они што су нестајали у заробљеничким тамницама и непријатељским крвавим губилиштима. Ту они што су падали уз фијук зрна и грмљавину топова или подмукле ударце сумарена, и они што их је коса смрти покосила безгласно и безшумно. Затим, заједно они што су под заставу дошли по позиву, и они што су дошли као добровољци. Ту борци из оперативне војске, и об-