Српски књижевни гласник, 01. 09. 1904., стр. 44

j

| |

РОЗИ PS “ ~ O kila.

Прва ХРИШЋАНСКА ЦрРЕВА у Атини. 31

Онда га Павле ухвати за руку п рече му само:

„Сине мој!“

Федон је зачуђено гледао овог необичпог Јеврејина са слабуњавим лицем, у чијем је гласу било у исто време нечега заповедничког и нежног.

„Ти ме и не знаш ко сам, тип чији бог осуђује уживања. Ја сам вођ маните младежи атинске. Федон није достојан да га назовеш својим сином.

— Мој Бог је сишао међу људе у људском облику, да очисти свет од греха својом милошћу. Он већ куца на вратима твога срца. Отвори му, и он ће ти дати утехе, сине мој!“

И Федон се придружи малој гомилици, послушан као какво дете.

Кад су били пред Керамичком Малом, зачуше јауке који су допирали из радионице једнога грнчара. Један млад роб, упола обнажен, е грудима рањавим колико га је тукао бичем његов господар, излете из куће и простре се Кармпдесу пред ноге. Случајно- је био сломпо један крчаг, п грнчар га је за то страховипто казнио. И сад је трчао за јадником, држећи у руци ремен црвен од крви. Кармидесе му ману руком, п он стаде.

„Пустите ме да умрем, јечао је роб, јер ми је судбина торка као чемер, и живот ми је дотужао.

— Ја те узимам и ја ћу те спасти, рече му Павле. Предаћу те Богу који вида свакп бол, Небесноме Оцу у чије име ја доносим онима који роне сузе надање и слободу.

— Овај човек је мој, рече господар. То је Формион, мој роб. Откупите та, или га иначе не дам.“

Федон скиде с врата ниску од драгог камења и баци је грнчару.

Сунце је седало иза кршева саламинеких. Химет је рудео на истоку као бресквин цвет, а у дну долине високи Пентеликон изгледао је као какав грдно велики аметист, сав обасјан светлошћу. Један дуг златан зрак сијао је над Атином. Партенон се блистао у тој лепоти небесној. Испод Егппе п арголидеких гора урешених дивним плаветнилом, јежило се море, сасвим бледо. У да-