Српски књижевни гласник, 01. 07. 1909., стр. 932

~

ЈУАНА Боск а: 905

— Али, до сто ђавола, пазите се. Ви знате да се ја не шалим, и да вас могу најурити са места, добричино мој, и то још брзо. А после, на крају крајева ја сам кмет овога села; и ја вам сад заповедам да ми вратите ту хартију.

Разносач одговори са чврстином: „Не, не могу, госпо'н кмете !“

Онда Ренарде, изгубивши главу, дочепа га за мишицу да му отме торбу; али човек се одбрани једним, трзајем и, устукнувши, диже свој дебели штап од зеленике. Непрестано миран, он изговори: „О! не дирајте ме, госпо'н кмете, или ударам. Пазите се. Ја вршим своју дужност !“

Осећајући се изгубљен, Ренарде, нагло, постаде понизан, благ, преклињући као дете које плаче.

— „Хајде, хајде, пријатељу, вратите ми то писмо, ја ћу вас наградити, даћу вам новаца, ето, ето, даћу вам сто динара, чујете ли, сто динара“.

Човек окрете пете и пође.

Ренарде је ишао за њим дахћући, муцајући:

— „Медериче, Медериче, слушајте, даћу вам хиљаду динара, чујете ли хиљаду динара“.

· Онај је ишао непрестано, не одговарајући. Ренарде продужи: „Учинићу вас богатим... чујете ли, што год хоћете... Педесет хиљада динара за то писмо... Шта се то вас тичег... Нећетег... Е лепо сто хиљада... јел те... сто хиљада... разумете лиг.. сто хиљада динара... сто хиљада динара“.

Писмоноша се окрете сурова лица, строга погледа: „Сад, доста, или ћу пред судом поновити све што сте ми говорили“.

Ренарде се одједном заустави. Свршено је. Више нема наде. Окрете се, и неже својој кући, скачући као гоњена животиња.

Али сада се Медерик заустави и гледаше са запрепашћењем то бегство. Он виде да кмет уђе у своју кућу,

~ г сине ~ ша

. прођу прљиљ-на фељанћу сват нар ши њи афина зиннисћи међу нара о. амин љомуек-= ~