Свети Сава у народном веровању и предању : једна од лако остварљивих дужности према просветитељу нашем, стр. 94

'92

нису дотле задржали старог, само треба да је мушко, да би «се испунио обичај. Треба да закоље ма ко други, а никако не домаћин куће.

Стари прота Богдан Њуричић, из Свилајнца, који је иу Шумадији дуго учитељевао, поновив народно веровање и једног и другог краја о томе, да стари петао не сме по Св. Млији преживети домаћина, додаде, како онда стижу и млади петлови, па, да се не би клали са старима, кољу ове, те да млади мирно загосподаре. Знам да у Алексинцу, Соко Бањи, Нишу и околини, жене, кад раздвајају ојачале кочоперне младе петлове од старих, љуто прете О РарИна „болест ве изела, доћи ће вам Свети Илија!“

Кад ми је казивано о убијању петлова из пушака, паде ми на ум давнашње казивање архиминдрита Лукијана Хаџића, како Грци у Јелади свињче, урањено за посек, такође пред

Божић, прво пусте из обора, и, кад почне бежати, устреле га из

пушке, па онда кољу. И једном и другом поступку при жртвовању двају тотема!), петла и свињчета, узрок је у старом уверованом обичају, да тотеме из животињског царства „не

треба убијати у сну и да обавезно треба животињи дати мо-

гућност, да се може спасти.“2)

Да се не би удаљавали од предмета непосредног расправљања, нећу се упуштати иу друге остатке жртава Перуну, у сеоска заветна клања говеда и овнова на дан Св. Илије, молитвање ове жртве, кување и поделу обичајног јела од ње. Изостављам још неке податке, што их имам о клању петлова и живине у опште на дан Св. Илаје, у очи Св. Мрате и других празника. Из овога, што сам навео, у вези са оним, што је показао г. Сима Тројановић о светоилијском клању петлова и о местима, у којима се овај обичај још држи,зј) види се, да је и држање мратинских дана и клање мратинаца најпотпуније очувано онамо, где су још у обичају и светоилијска клања петлова, а подједнако се, и на исто место, оставља и у вражању употребљено перје у свима случајевима ритуално заклане живине. Из тога излази, да су Перун, па онда свакојако и остала божанства наших старих, имала и зимња и летња своја празновања и да од њих потиче и наше хришћанско зимње и летње слављење крсног имена, односно велика и мала слава или стара и млада, слава и преслава, служба и пре-

1) Тотеми су целе класе или врсте животиња, биља, па и мртвих 06јеката природе, којима се верски указују специјалне особине, душетворна

моћ и везе с човеком, животом и судбом његовом. 2) Бр МА — Ефронљ, ЗОнциклопедическт Словарњ,т. ХХХШ, С. Петербургљ, 1901. г., стр. 658.

3) Главни Сре Жршвени Обичаји, 6. Е. 3. књ. ХУП., Београд

1911. год., стр. 128.