Живот Дра Јована Суботића 2, стр. 31

Кад је „Краљ Дечански“ штампан, састане се са мном старп ТриФОновпћ, човек имућан, одличнији грађанин пештански, много времена старешина Матице Српске, који се тим у кругу књижевника и изображених људи кретао, п особитп нријатељ телесног комодптета, којему је првим задатком важио, добро јести, п добро спавати. Па читајући „Краља Дечанског“ сретне ме на улицп, зауставп ме и укори ме: „Џаба вам ваше књиге, нитп сам мого људски ручатп ни проснавати, док је нпсам сву прочитао!“ Пак и у каснија времена имао сам прилику искуспти подобни утисак „Краља Дечанског“ на читатеља. Слику краља Дечанског, његова сина Душана, и краљице Марије, дала ми је повесница, а тако исто п главне догађаје; а све друго моје је дело. Бавећи се са прегледањем онда изданих „Српских Споменика“ Павла Карано-Твртковића 31 ) много сам жпвео у пределпма око Скадра, у Херцеговини и Расији. Одонуд су узета и сва имена људи и места. Знаменити бој са Бугари под царем Михаилом, зетом краља Дечанскога, у јунију месецу год. 1330. нашао сам код нашег народног хронпчара, преосвештеног Данпла, 32 ) којп ми је и у многом другом послужио. Године 1861. изиђе од епископа Никанора једна књига епопеје Св. Саве. 33 )

S1 ) „Српскш Споменицв! или старе рисовул']з, дипломе, повел!; и сношеши босански, сербски, херцсговачки, далматински и дубровачки крал г ћва, дарева, банова, деспота, кнезова, воивода и властела. Издаип на свћтт. иждивенЈемв Г. Еи>рема Теод. Обреновића, а собрани трудом Павла Карано-Твртковића.“ Частв прва. Београд 1840. стр. 336. на 8-ни. 32 ) Архиепископ Данило (умро 1337.) писао је као игуман хиландарски на црквеном језику житија краљева и архиепискоиа ерпских; али житије Дечанскога и опис велбушке битке није он писао, него иски аноипмии његов ученик (штампао Давичић 1866.) 33 ) Свети Са ва (Немаиићњ). Дело Никанора Груића, посвећеног Епискоиа. Књпга I. У Карловци. 1861. стр. 201. 12*.

23

Пешта