Автокефалност српске архиепископије — одломак из: Свети Сава и автокефалност српске и бугарске цркве
фитивно да израдим док се критички не издаду сви списи обадва писца, нарочито Теодосијеви. За моје уверење, да Теодосије није само извађач Доментијана, одлично је дошло и ово туђе сведочанство, како се њих двојица у овоме важноме питању не слажу, и како је Теодосијево разлагање редовно вероватније 1 ). То код извађача, нарочито ропскога, заиста не би могао бити случај. Хипотеза о постизавању, можда само усмено признате, автокефалности српске архиепископије у временским етапама, на дуже рокове, изведена је, формално, из чињенице да се два главна извора у своме разлагању о њој не слажу, па да би, према томе, било потребно тражити друкчији пут за решавање овога проблема. Стварно је, бојим се, извор хипотези о необичности признања автокефалности српске цркве у мишљењу о склоности св. Саве тајним и заплетеним политичким методама. Она је замишљена јако модернизирана и макијавелизирана. А без права и без потребе, нарочито у овом пигању, где је слобода политичке акције била много ограничена државним теоријама и канонским прописима, веома старим и довољно крутим у Византији. По моме мишљењу, пре него што би се приступило изношењу хипотезе о етапноме постизивању српске црквене автокефалности и о њеном евентуалном само усменом признању требало је, с историчкога гледишта, тачно испитати изворе и утврдити да ли у њима има икакве основе за такве претпоставке и, с канонског становишта, уверити се да ли уопште има признања црквене автокефалности, како је у овом случају замишљено, у дуљим етапама, и да ли је могуће да би цариградска патријаршија само усмено признала автокефалност једној цркви. Научно састављање хипотеза не може бити само себи сврха, пошто се хипотезама приступа једино као привременој испомоћи за дефинитивно решење постављених питања. У овом случају, нема никакве сумње,
*) То се види скоро са сваке стране споменуте прве расправе. Ја нпак истичем она места где се каже, како је Теодосијево разлагање вероватније; Глас. CLXI, 1934, 208, 213, 217, 218-, 228, 232, 235 и 237. Та места не треба мешати с оипма где се истиче, како је Теодосијево разлагање „логичннје".
9
СВЕТН САВА И АВТОКЕФАЛНОСТ СРПСКЕ И БУГАРСКЕ ЦРКВЕ