Автокефалност српске архиепископије — одломак из: Свети Сава и автокефалност српске и бугарске цркве

СВЕТН САВА И АВТОКЕФАЛНОСТ СРПСКЕ И БУГАРСКЕ ЦРКВЕ

дао ce од њега крунисати за цара, године 918. I ),iTaKO су прве две автокефалне цркве на данашњем Балканском полуострву, првојустинијанска и бугарска, потекле из обиља и силе државне власти. 2 ) 1 Прву је бар матриархална црква признала, док друга то признање није тада од цариградске патријаршије ни тражила ни добила, него, ваљда, тек касније, приликом склапања знаменитога мира између Византије и Бугарске, 927, али ни тада без намерних смутњи и сплетака. 3 ) У тешким потоњим борбама између Бугара и Грка премештала се патријарашка столица и, изгледа, патријарашка част брзо се угасила. Остала је, међутим, жива мисао, како самостална држава мора имати и самосталну цркву. Зато је осло'бођена Македонија јамачно и имала свог црквенот поглавицу у Охриду, који бити покоран - Цариграду. УШБГ риду га j'e зптекло и византинско па Та је~ цар Василије II својим знаменитим хрисовуљама пр~огласио за автокефалног поглавицу охридске архиепископије IQ2OT Цариградска црква је признала овај царски чин, гледајући, ’ можда, у њему само немилу обнову одлуке цара Јустинијана о автокефалној архиепископији Прве Јустинијане, што је Охрид касније, у XIII в,, покушавао фалсификатом Јустинијанове новеле и доказати. 4 ) Њој би ито било драже него посматрати, како се множе царске одлуке о стварању автокефалних цркава као последица административних државних разлога или великих политичких промена. Мада старијим патријархатима није могло бити право, у сваком случају, да се формира схватање, како црквена самосталност излази из државне, оно се ипак формирало. 5 ) То се одлично види и у случају Зете.

■) Златарски В. Н„ о. с., 399 —401. 2 ) Касније је Симеонов корак оправдаван апостолским пореклом бугарске цркве: Цухлевг Д., о. с., 403; он чак верује у Спиридонову причу. 3 ) Златарски В. Н„ о. с., 529—531. 4 ) ZLatarski V. N., Prima Justiniana im Titel des bulgarischen Erzbischofs von Achrida, Byz. Zeitschrift, XXX, 1929—1930, 484. 5 ) При томе ce православна црква највише позивала на 17 канон IV и 38 канон VI васељенског сабора. Свака промена политичких граница у Русији изазивала је сукобе око црквене власти. Упор. Miklosich F. et MllLLer /., Acta et điplomata, I, 1860, 261—271, 336—340, 347—349, 425—430, 434—436, 516-527, 577-586 и 590—592.

15