Автокефалност српске архиепископије — одломак из: Свети Сава и автокефалност српске и бугарске цркве

У обадва описа, веома трезвена и потпуно вероватна, нема ни речи о српској црквеној автокефалности. Чак се што је врло важно патријарх у њима никако ине спомиње. И по Доментијану и по Теодосију ишао је св. Сава дару ради превоза у Свету Гору. Времена су била веома бурна, па је он мислио, сасвим тачно, да he најсигурније путовати царском лађом. То Теодосије нарочито истиче када разлаже, како је цар заиста дао св. Сави не само лађу, него и војну посаду са својим дворјанином на челу. Осим тога, Теодосије наводи још један разлог свраћања св. Саве цару Јовану Ватацу скупљање светих моћију. Ко год зна шта се све у овим времена чинило ради сабирања светих моћију, неће се ни најмање чудити овој жељи св. Саве. Па ипак је постављено овакво питање: „Зашто је Сава при повратку из Палестине ишао никејском цару'Јовану?НзеТмуДшје ”био ћамггиут, а да Је Сава ишао цару Јовану само због тога, да га види и посети. Посета је његова морала имати нек-и разлог". 1 ) Остављајући на страну разлоге посети, што их наводе Доментијан и Теодосије (који, заиста, не морају бити ни сви ни потпуно тачни) улази се у одговору на горње питање у нове претпоставке. Поставља се друго питање, у вези с ранијим, о односу св. Саве према краљу Радославу, о коме се опет претпоставља да је потчинио, или бар да је намеравао потчинити, српску архиепископију охридској. С том опасношћу, даље се претпоставља, могао је св. Сава толико заплашити никејског цара и његова патријарха да су дали српској цркви автокефалност. Из тога низа претпоставки, за које у изворима нема никаква ослонца, изводи се овај закључак: „Сва је прилика, да је Сава онда том приликом добио од патријарха Германа (можда усмени) пристанак, да српски епнскопи могу сами себи посвећивати архиепископа 1 *. 2 ) Прво је, како се види, одбијено сведочанство Доментијана и Теодосија о постигнутој српској црквеној автокефалности на оним местима где је они јасно спомињу и где Тео-

ђ Глас, CLXI, 1934, 245. 2 ) Глас, CLXI, 1934, 246.

НИКОЛА РАДОЈЧИЋ