Автокефалност српске архиепископије — одломак из: Свети Сава и автокефалност српске и бугарске цркве

НИКОЛА РАДОЈЧИЋ

четку, где се вели да бугарска автокефалност није цела целцата призната у свитку, томосу, него да је она дата почаствованоме архијереју бугарскога народа уиме знака опште световне користи: „~д бг -fjjie-us pov обтш с e/ei, обу оЗхшс, алХа xocj|ux7jy tyjv xoiV(i)cpsXs(,av e7tayyeXo'[ievov тт TgijiTjpivo) тои тту BouXydptov eS’Vouc ip'/_ispsi, то аитоу.еетаХоу sivat блоу.Хтјроу обу. е-сорлурафтјаеу... 111 ) Замршена фраза није без намере оваква. Даље се, без реда, истиче, како бугарски патријарх мора давати цариградскоме данке и приносе, спомињати га у својим молитвама, давати му све као и остали његови митрополити и како може бити позван на одговорност ако то не чини. Давање приноса цариградскоме патријарху јамачно није сасвим тачно споменуто, јер Бугарске нема у списку митрополија са назначеним свотама које су дужне давати цариградскоме патријарху. 2 ) Ни друге тврдње неће бити много тачније, осим обавезе помена патријарха, јамачно само у случају архијерејске литургије. Смисао даљега разлагања је, да бугарски патријарх не презире дужности према цариградскоме, које врше чак и источни патријарси, јер је он назван патријархом и ужива ту част само због тога што је патријарху Герману II било жао да растужи бугарског цара Јована Асена II неиспуњавањем његове жарке жеље. Исти мотив, скоро истим речима казан, важио је по разлагању Теодосијеву и за цара Теодора Ласкара, када се ломио да призна српској архиепископији автокефалност. 3 ) То се мора особито истаћи и с пуном сигурношћу извући закључак из овога занимљивога понављања разлога, да су политичке и црквене традиције у Византији биле веома моћне и да су се по њима политички разлози скривали за племенита осећања. Као, уосталом, код

Кнпранима. Ово дело ми је познато само по имену: Lagopates N. Sp., Гарр.аvoc о B', K'j.zp'.dp/ji'; Kmvoxavxtvou7Co/.E(UC —• (1222 —1240), B;oc, аоуурарра-а xal BtBaay.aXfa аптоб, аузхбосо'. o(uXfat xal sj нохола! co -omcov зхбсSopsvai, TpfeoXtc, 1913. J ) Miklosich F. et Milller /., e. c., I, 1860, 438. Упор. најважније делове овога пнсма у руском преводу; Василбввскш В., а. с., 213—214 и Сирку П., о. с., 282—285 и 305—311.

2 ) Miklosich F. et Maller /., e. c„ 1, 1860, 126-129,

3 ) Теодосије, e. c„ 131.