Автокефалност српске архиепископије — одломак из: Свети Сава и автокефалност српске и бугарске цркве

ограда. 1 ) Њих je унео у своје ејајно дело о хришћанском Истоку и велики Лекијен. 2 ) Све то тамо није речено. Остала је неспоменута и позната тврдња Ј. С. Асеманија, како је св. Сава издејствовао самосталност српске цркве код цариградскога латинскога патријарха, коју је и он преузео из маштања Ивана Томка Марнавића, закриливши је својим угледним научним именом. 3 ) Но највећа је штета што тамо није тачно приказано, како је ову Асеманијеву тврдњу научно образложио Фрањо Ксавер Пејачевић. И он се ослонио на њу, али је у "српскимЛГстрТцимПИвбрима тражио јачу потврду за Асеманијеву мисао и веровао да ју је нашао. Читава потоња западна историографија веома је зависна од расправе Фрање Ксавера 11ејачевића, у којој је он образложио своје схватање српске црквене автокефалности. 4 ) По оно неколико речи што су о њему у споменутоме прегледу написане нико не може разабрати, какво је Пејачевићево схватање овога проблема и колико је у њему конзеквентности, која важи за све оне што ве РУЈУ Д а Ј е св - Сава крунисао свога брата Стефана краљевском круном из Рима посланом. Тамо, наиме, стоји о Пејачевићу, како он „само каже, да је Сава у Никеји десигниран за архиепископа Србије и Приморја." 5 ) То је међутим, само мали део Пејачевићева разлагања, с тврдњом Србиновом, пошто је расправа написана као разговори између Србина и Бугарина. Требало је и даље читати, шта вели о њој Бугарин (сам Пејачевић), па шта му на то одговара Србин, коме, тобоже, мало раније није импоновао ни авторитет Асеманијев, па је рекао: „пес unquam viro docto fidem adjungam, nisi validis haec firmet argumentis, testibusque: &, ех quo sint hausta fonte,

■) Assernani J. S., Kalendaria ecclesiae universae, V, 17бб, 42. 2 ) Le Quien M„ Oriens christianus, 11, 1740, 319—324. 3 ) Assernani J. S., o. c., 42 —43. Асемани ce није много загревао за Марнавићево разлагање, алн га ннје ни побијао. Упор. Радојчић Н., О Животу св. Саве од Ивана Томка Марнавића, Светосавскп зборнпк, I, 1936,347. 4 ) Pejacsevich F. X., Historia Serviae seu colloquia ХШ. de statu Regni, et Religionis Serviae ab exordio ad finem, sive a saeculo VII ad XV, 1797, 178 —185. Упор. Radojčič N.. Istorija Srbije Franje Ksavera barona Pejačevića, Razprave, V—VI, 1930, 273 -274. 5 ) Глас, CLXI, 1934, 200.

6

НИКОЛА РАДОЈЧИЋ