Аграрна политика

стрију, или пакда аграру пркбави достојно место међу вредностима? И друго: је ли сељачки покрет, усвима његовим облицима, упућен протие градова као таквих, или само тражи да сепо стави равнотежа између села и града?

1. Пољопривреда и индустрија се не искључују, већ се допуњују.

Истина је: пољопривредној првизводњи и људима са села стала се обраћати вгћа пажња тек од кад се индустрија почела више развијати. Отуда су неки извукли закључак да је пољопривреда функција индустрије; зависи од ње, њој дугује за све напретке, њој треба увек да служи, као нижи вишем. Тако мисле поклоници индустријг. Друга чињеннца: индустриалци и индустриски радници траже јевтин хлеб и ниске Цсне сировинама, и боре се за њихов слободан увоз. Отуда се мисли да између индустрије и аграра влада непремостива супротност. Тако говоре т. зв. „аграрци", т. ј. они којима је цнљ да храна и сировине буду што скупљи, како би њихова рента била што већа. Поклоници индустрије су обично капиталисти, али се дешава да они својом логиком заведу и социалисте. Аграрци су обично велики земљопоседници и њихови адвокати,али није ретко датако резонују и претставници земљорадника.

Шта треба мислити о тој супротности између људи запослених у индустрији и оних што се баве пољопривредом? — Индустриалци (фабриканти и предузимачи) желе да пољопривреда буде потчињена индустрији. То је разумљиво: њихов вишак вредности зависн од величине надница, а ове у главном стоје у управном односу са ценом хране. Њима је главно да сировине буду јевтине; свеједно им је како живе сељаци који их производе. Они се чак радују беди на селу: у толико ће имати више јевтине радне снаге. Непојмљиво је дасоциалисти деле то мишљење. Зар не знају да је беспослица највећи бич за индустриске раднике, а ова је у толико већа што је гори положај сиромашних сељака и пољопривредних радника: тада они у масама иду у град да траже посла? Ако капиталисти гледају само производе аграра и њихове цене, радници се морају занимати за живот земљорадника, п веселити се ако овнма иде добро: онда неће напуштати пољопривреду, и неће увећавати индустриску резервну војску.

Исто тако, разумљиво је што великопоседници, за које је пољопривреда један посао, а газдннство једно предузеће, —воде рачуна искључиво о ценама аграрних пропзвода н о чистом приносу који им остаје од закупа, наполице или најамног рада. Њиматакође годи беда сељачког света, јер ће онда наднице бити мање, а издавање под закуп

434

ЗАКЉУЧАК