Адам Бид

70 · ЏОРЏ ЕЛИОТ

сина; он, ректор, није сматрао за врлину љутити се на оне недостатке којима нема лека.

Колико ће различит бити ваш суд о човеку, ако заједно с њим идете и интимно се разговарате, или га гледате у његовој кући — и ако га цените са високог гледишта историје, или према оцени неког његовог критичког суседа, који у њему види пре инкарнацију неког система или мишљења, него човека. Господин Ро, „амбулантни проповедник“ са станом у Тредлстону, унео је био и г. Ервајна у свој општи преглед свештенства у том крају, где свештенике описује као људе одане плотским уживањима и светској сујети, који лове и гађају из пушке, који украшавају своје домове, који разбирају о том шта ће јести, шта пити, и како се одевати; а не марећи много да пастви својој деле хлеб живота, проповедајући у најбољем случају неки телесни морал који душу умртвљује, и тргујући на неки начин с људским душама, јер примају новац за чинодејства по парохијама, где се иначе виде једва по једаред у години дана. Не би било тачно рећи да је та класификација била чиста клевета на г. Ервајна. Он одиста није имао неке узвишене смерове; није био неки одушевљени бегослов; и код бих имала присно да се изјасним, морала бих признати, да се није сувише узнемиривао због душа својих парохијана, и да је сматрао као губљење времена да узме да говори о доктринама и хришћанском препороду једном чичи Тафту, или чак и Чаду Кренеду, ковачу. Да је имао обичај да теоретише, он би вероватно рекао да је једина здрава форма, коју религија може да узме у таквим људима, врста не сувише јасних, али јаких емоција, које се дају осетити као добар уплив на породичне одношаје и дужности између суседа. Он је сматрао обичај крштења важнијим од доктрине о њему; и сматрао да корист од религије, коју сељак добија кроз цркву где су му се преци молили, и од светог земљишта где они почивају сахрањени — да та корист врло мало зависи од јасног разумевања литургије и беседа. Укратко, г. Ервајн није био оно што