Адам Бид

АДАМ БИД 19

сасвим махинално да га ради, ходајући тамо амо. Сада, међутим, она седе према Дајни, и гледаше је неким замишљеним погледом, плетући уз то сиве вунене чарапе.

— Кад тако седиш и шијеш, Дајна, слика сии прилика твоје тетка Јудите. Дође ми као да сам. отишла тридесет година уназад, кад сам била мала девојчица, и гледала Јудиту кад седа за ручни рад, пошто је успремила све по кући. Али наша кућа, мислим очева кућа, била је мала кућица, а не оваква развалија, која, док је на једном крају чистиш, на другом је већ прљава. Ипак, ја сасвим могу да замислим да сити Јудита; само што је њена коса била нешто затворенија него твоја; и она је била крупнија и шира у плећима. ја и Јудита се просто нисмо раздвајале, иако је она била чудна, и твоја мајка и она нису се никако слагале. Твоја мајка, Боже мој, није слутила да ће јој кћи бити сушта слика Јудитина, и да ће је оставити самохрану, и да ће се баш Јудита о њој старати, и отхранити је од мале малоће, док је она, јадна, лежала тамо на стонитонском гробљу. Ја сам увек говорила о Јудити: понеће, кадгод хоћеш, фунту терета, да би другом скинула с леђа једну ун-

цију. И таква је била откад сам знала за њу; није се променила ни кад је пришла методистима, само ЈЕ некако друкчије почела да говори, и друкчију је капу · понела; али никад у животу није потрошила на себе _ пару једну више него што је било преко потребно. -

— Красна је то душа била — рече Дајна. — Бог јој је усадио у срце љубав; била је у стању да себе сасвим заборави; имала је природу савремено милостивну. Много је волела тебе, тетка Рахила; често сам је слушала говорити о теби у том смислу. Кад се онако тешко разболе, а мени није било више од једанаест година, чешће ми је казивала: „Имаћеш пријатеља у тетка Рахили, кад мене изгубиш; она је добра срца“. И тако заиста и јесте.

— Не знам како је то, дете моје, али за тебе би, чини ми се, свако могао нешто да учини; ти си као птица небеска, живиш, нико не зна како. ја би се радовала