Адам Бид

АДАМ БИД 81

и пити, и непрестано говорити како треба презирати светске ствари — шта ли би се онда радило, да ми је знати, са толиком стоком, житом, и овако дивним младим сиревима! Свако би онда тражио само хлеб од непросејаног брашна, и свако би јурио за неким да му проповеда, у место да отхрањују децу, и мећу коју пару на страну за случај да година омане. Јасно је да то не може бити права вера.

— Али, драга тетка, ви нисте никад чули да ја говорим да цео свет треба да напусти своје послове и своју породицу. Сасвим је тако: земљу треба орати и засејавати, и треба збирати жетву и старати се за ствари овога света, итреба уживати у породичном животу, и снабдевати чланове породице — ако се то чини у страху господњем, и ако се не занемарују душе, бринући се за тело. Сви ми можемо бити слуге господње, ма где били судбином постављени; али нам Бог даје разне врсте послова, према томе какве нам је дао подобности и позиве. ја не могу друкчије него да посветим свој живот делу за душе мојих ближњих, баш каошто ти не можеш да не потрчиш с једног краја куће на други, кад чујеш да Тота плаче. Глас ти продре у душу, ти помислиш да је дете у невољи или опасности, и не можеш издржати да не полетиш да му помогнеш и да га умириш.

— Ах — рече гђа Појзер, уставши и полазећи к вратима — знам ја да је узалуд ако ћу ти и читаве сате говорити; ти ћеш ми, на крају крајева, одговорити увек исто. Као да говорим .с потоком који тече, и желим од њега да стане.

Стаза пред кућом била је сад већ доста сува, и гђа Појзер је могла изаћи, и стајати и гледати шта се дешава у дворишту, док је сива вунена чарапа даље "напредовала у њеним рукама. Међутим, она не састави тако ни пет минута, па се опет врати унутра, и рече Дајни живим, скоро усплахиреним тоном:

— Зар ово не улазе у двориште капетан Дониторн и г. Ервајнг Смела бих се у живот опкладити да долазе на разговор због твоје проповеди на Утрини; садти имаш да одговараш, ја нећу ни беле прословити.

б