Адам Бид

82 ЏОРЏ ЕЛИОТ

Доста сам већ ја говорила о рђавом гласу, који ћеш нанети породици твога тетка. Мени би најзад било и свеједно, кад би ти била нећака Појзерова — људи морају подносити своје рођаке, каошто подносе своје носеве — то је њихова крв. Али је непријатно да ти, моја сестричина, будеш узрок да мога мужа отерају с имања, а ја му нисам донела ништа друго сем мало личне уштеде.

— Немој „тетка Рахила — одговори Дајна благо — немаш разлога за такав страх. ја сам тврдо уверена да се неће ништа рђаво догодити ни теби, ни течи, ни деци, од онога што ја чиним. ја нисам држала проповед без упутства с више.

— С више! Знам ја добро како ти то узимаш рече гђа Појзер, па стаде брже и нервозније плести. — Кад ти уђе у главу већа буба но обично, онда ти то зовеш упутство с више,и онда нема тога ко би те могао одвратити; ти си као онај каменити кип пред црквом у Тредлстону: гледаш у једно те једно, и смешиш се, била киша, била суша. Колико још стрпљења да имам с тобом!

Међутим су два господина стигли до оградице, и сјахали с коња; јасно је било да хоће унутра. Гђа, Појзер приђе вратима да их дочека, поклони се дубоко, дрхћући од љутње на Дајну, и од бојазни да ли ће се у овој прилици и она сама умети понашати каошто треба. У оно време, сви сељани, па и они најслободнији, осећали су неко страхопоштовање према људима вишег рода; страхопоштовање какво су, у древна времена, људи осећали за своје богове у човечанском облику. · 5 |

— Како се осећате, гђо Појзер, после данашњег бурног јутра2 — рече г. Ервајн с врата, господствено срдачним тоном. — Ноге су нам сасвим суве, нећемо вам испрљати ваш дивни под. | -

— Ох, господине, немојте о том да мислите — рече гђа Појзер; — Молим да са господином капетаном уђете у собу.

— 0 не, хвала, гђо Појзер — рече капетан, погледајући живо по кујни, као да тражи нешто што