Адам Бид

100 ЏОРЏ ЕЛИОТ

— А и да си чула, слабо би хајала, то се зна. Ти си толико лакомислена, да би по теби цео свет могао умрети, док ти по два часа остајеш пред огледалом, и лицкаш се и дотерујеш. Сваки други, сем тебе, узео би к срцу кад се тако нешто догоди онима који маре за тебе више него што заслужујеш. По теби, могао се и Адам Бид, и сви његови подавити ти би се минут касније опет кривила пред огледалом.

— Адам Бид — удавио се2 — рече Хета, а руке јој се опустише. Она је гледала разрогачених очију, али сумњајући да ујна, као и обично, претерује у својој ревности.

— Не, драга Хета, не — рече Дајна благо, јер је госпођа Појзер отишла у ћилер, не нашавши за вредно да тачно обавести Хету. — Није Адам. Адамов отац, стари Бид се удавио. Удавио се ноћас, у потоку у Врбаку. Сад ми је баш то казао господин Ервајн. '

— Како је то страшно! — рече Хета, озбиљна, али не тако дубоко ожалошћена; а како у тај мах уђе Моли с лишћем, она узе лишће, и врати се у млекарник не питајући више ништа.

ДЕВЕТА ГЛАВА Хетин свет

Док је Хета удешавала широко лишће, на којем тако лепо стоји бледо жуто и свеже мирисаво масло — као жут јагликин цвет у зеленој чашици — бојим се да је више мислила на погледе које јој је добацивао капетан Дониторн, него на Адама Бида и његову жалост. Топли погледи допадања од стране лепог, младог племића, с белим рукама, са златним ланцем, који је овда онда облачио униформу, био неизмерно | богат и од високог рода — то је била она топлота која је покретала Хетино срце да непрестано трепти, и једну исту вртоглаву арију понавља. Душе људи су чудни инструменти; имају само један ред тонова у себи, и не трепте баш нимало под оним додиром од којег се друге неке душе испуњавају узбурканим усхићењем или тешким болом.