Адам Бид

530 ЏОРЏ ЕЛИОТ

редовно бивао у цркви. Колико још јуче, он би јој без икаквих тешкоћа рекао: „Дошао сам до вас, Дајна, знао сам да остали нису код куће“. Али данас га је нешто ометало да то каже, и он само пружи руку, ћутећи. Обоје су желели да могу штогод рећи, а ниједно не рече ништа; најзад Адам уђе, и обоје седоше. Дајна седе на столицу са које је мало час устала; столица та стојаше на углу стола, до прозора, а ту је била и књига, али не отворена. Дајна је седела потпуно мирно, и гледала у малу ватру која је јасно горела иза светле решетке на огњишту. Адам је седео према њој, на троножној столици Појзеровој. — Ваша мајка, надам се, није ваљда опет слаба, Адаме2 — рече Дајна, прибирајући се. — Сет рече да јој је било добро јутрос. –

— Не, она се добро држи данас — рече Адам, срећан што се Дајна онолико узбудила кад га је угледала, али још бојажљив.

— Никог ето нема код куће; али ви ћете причекати. Нешто вас је, зацело, омело те нисте отишли у цркву.

— Да — рече Адам, па застаде, па после додаде: — Мислио сам на вас, ето зашто сам изостао из цркве.

Ова исповест била је веома невешта и изненадна, то је Адам осетио; али он је мислио да Дајна мора разумети шта он има на уму. Због слободе, којом су те речи биле речене, Дајна их протумачи као поновни израз братскога жаљења што она одлази, те одговори мирно:

— Немојте се за мене бринути и узнемиравати, Адаме. Имам ја свега и свачега у Снофилду. А и душа ми је мирна, јер мој одлазак не значи испуњавање моје личне воље.

— Али, ако би било у ствари друкчије, Дајна 2 рече Адам устежући се — ако би дознали за нешто што до сада нисте знали...

Дајна погледа у њега испитујући, а он, место да настави, дохвати столицу и пренесе је близу угла стола где је она седела, Она се зачуди и уплаши,