Адам Бид

"7 >

АДАМ БИД 29

што нећеш да ти буде Спаситељ, он ће ти бити судија. Сад те гледа с милошћу и сажаљењем, и говори: „Ходи к мени, да би имала живот“; а онда ће се окренути од тебе, и рећи: „Иди од мене у огањ, у којем ћеш вечно горети!“

Разрогачене црне очи сироте Беси почеше да се пуне сузама; њени широки црвени образи и усне побледеше, а лице јој се искривило као у малог детета пре него што ће бризнути у плач.

— Ах, јадно слепо дете! — продужи Дајна помисли да ти се може десити оно што се десило једној слушкињи Господњој у данима њезине таштине. Она је мислила на капе од чипака, и чувала новац да њих купује; а није мислила како ће очистити срце и радити право; хтела је само да има лепше чипке него у других девојака. И једнога дана, кад је метнула на главу нову капу, и погледала се у огледалу, она виде лице све у крви, а над њим трнов венац! То лице гледа сад у тебе — ту Дајна показа руком на једно место у простору преко пута Чадове Беси. — Ах, покидај те дрангулије, баци их од себе као да су змије отровнице. Оне те боду и уједају, и трују твоју душу — оне те вуку у тамни бездан, и тамо ћеш тонути, дубље, дубље, дубље, све даље од светлости Господње. 3

Беси није могла више издржати; спопаде је луди страх, истрже минђуше из ушију и баци их, па зајеца гласно. Њен отац, Чад, уплашен да сад може доћи ред на њега, и сматрајући тај огромни утисак на упорну Беси као право чудо, брзо се изгуби, и поче ударати по наковњу, не би ли се смирио. „Потковице требају, па било проповеди или не; због потковица ме тек неће ђаво однети“ — гунђао је у себи.

А Дајна поче сад говорити о сластима које очекују покајнике; поче да описује, на свој прост начин, божанску љубав и мир којима се испуњавају душе верујућих; како осећање божје љубави преобраћа сиромаштво у богатство, и задовољава душу тако да је не мучи никаква пуста жеља и не узбуђује никакав страх; како се, најзад, гаси и свака помисао