Алманах о десетогодишњици наше народне трагедије : 1915-1925

Наша народна вера

У данима наше народне пропасти, — када је народ, свестан своје моћи и свог права на живот, осетио свирепост дуттманског насиља и тежину наметнутог ропства — јавила се као духовна потреба, као надање на његову обнову — једна силна вера у себе, у свој живот — у свој васкрс.

Никла из народног бола, та народна вера била је моћна, ла, снагом свога утицаја, прожме једном истом заједничком светињом цео наш народ и да као завет, предаван у наслеђе с колена на колено и усађен у народну душу — очува увек своју велику вредност и своју високу светост. Њен циљ био је наш живот. Њено јеванђеље била је наша историја у народној песми и народном предању. Њене најречитије беседе били су сјајни подвизи жртвовања за народну слободу, ошстанак — будућност. Њени апостоли били су наши велики јунаци.

"Ако је душман могао да разори нашу државу, да запоседне нашу домовину и да нам одузме слободу, лишавајући нас свих права на свој живот — њу, ту непобедиву нашу народну веру — живу као што је наш дух жив — није никад могао нико одузети.

Она је била у нама; њен храм је био у нашој души. Шта није душман радио да је искорени и да је убије, па је ипак она била жива као и ми — и увек ликовала — као што је наша народна снага ликовала.

Она нас је подржавала да не паднемо и не заборавимо на себе, Њоме смо се запајали још са мајчиним млеком за сав живот. Њену моћ смо осећали као њени заточници, као њој намењене жртве, јер без испуњеног завета њеног нисмо имали мира, ни среће, ни живота. Тиштао нас је неутољиви бол за својом слободом и својим животом. Зато су наше жртве ради ње велике као жртве верних хришћана у античко доба. Без страха и сумње, са нечувеном храброшћу и несаломивим самоуверењем у народну победу, ишли су у смрти деца и жене и старци — сви без разлике и изузетака. И док се горело на ломачи и пело на спремљена вешала и стајало пред упереним цевима — та је вера кроз њих говорила.;

— Убијајте нас — али наш народ остаје да живи. Он мора да буде слободан, велик, свој. Он је заслужио и то је Божија правда. |Њој нико неможе стати на пут — јер живот припада онима, који су достојни његове вредности. Зато се наш завет мора испунити, Наш ће народ опет бити велики п славан. Његов васкрс ће доћи, он је већ ту!!,..

Верујући у ту веру будућности нашега народа као у најсветију светињу — ми смо можда само зато, са самоодрицањем и великодушношћу, давали на њен жртвеник и своју крви своје младе животе и све што смо имали, Ратове које смо