Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

104

Аутор сматра динамичном ону анализу „која садашње понашање једне привреде објашњава ослањајући се на њен претходни развој; док статичка анализа хоће да објасни положа] равнотеже у коју ће привреда увек тежити да се врати, без обзира како je поремећена“. Несумњиво je да извесан механизам уједначавања, механизам неке равнотеже, мора постојати у животу једне привреде. У том смислу Робинсон би прихватила статичке анализе. Међутим оно што она сматра да je неисправно јесте „безваздушни простор“ статике. Она тражи да и актуелни догађаји из реалног економског живота продру у анализу и стану на ньу утицати. Али кад се читају дела „динамичке анализе“ онда je врло тешко са чисто формалним критеријумима пронаћи кад престаје „безваздушни простор“ статике, а кад почиње „реални свет“ динамике. Taj реални свет динамике исто je тако апстрактан као и статичке анализе, па се чак служи аналитичким оруђима, инструментима наслеђеним од статичке теорије. Али ипак има нешто што je позитивно у том новом методу прилажења проблемима. Taj сь метод у сваком случају показује као указивање на непримешьивост извесних ортодоксних теорија (А. Маршал и његови следбеници). Затим то je једна модернизација, даље искоришћавање, применом на нове ситуације, појмова које je модерна грађанска економска теорија наговестила. Особина метода аутора састоји ce y одређивању нових значења традиционалним појмовима, y одређивању тачног домета појмовима. На тај начин она поново дефинише, врши ревизију, или модернизира теориске поставке својих претходника. Она се служи „старим“ појмовима, али она спречава читаоца да те појмове узима несвесно, махинално, под утицајем традиције, онога што су ти појмови некада и код неких аутора значили. Јер ситуације које су ти аутори некад описивали еволуирале су, тако да се појам у својој садржини изменио. У овом смислу, треба сад гледати на њен однос према Кејнсу. Она je и сама свесна свог положаја у односу на Кејнса, и она сама зна да je његов настављач сам утолико уколико je пошла од категорија којима се и он служио, и што je у формалном смислу задржала његову терминологију (чак и то не увек). Критикујући ставове ортодоксне економске теорије Џоан Робинсон се у знатној мери служи Марксовом анализом капиталистичког начина производнье. Она je и ранијим својим делима (напр. Есеји о марксистичкој политичкој економији) своју теорију повезала са Марксовом. Она сама сматрала je неке своје закључке антиципираним у Марксовом делу. (Например појам „монопсона“ којим je објашњавала експлоатацију радника у свом првом делу Економика непотпуне утакмице). Она уопште држи да су неке најважније идеје и код Кејнса и код ње произашле у својој суштини из Марксовог Капитала (осма и девета глава из књиге Есеји о марксисистичкој политичкој економији). У овој књизи та веза постаје још јаснија и темељнија. Овде je Џоан Робинсон од Маркса узела баш основне појмове за своју динамичку анализу. У једном одељку на крају кньиге сама напомиње како je од Маркса узела три главна елемента за своју теорију: проширену репродукцију, утицај проналазака и технике на радну снагу, и незапосленост у вези са „резервном армијом рада“. Осим тога, она je користила и Марксове анализе вредности, капитала, стопе експлоатације, стопе профита, и органског састава капитала .