Анали Правног факултета у Београду

EXHEREDATIO SUI

49

telas quoque instituendi. Из њега се пре свега види да je овлашћење које je ова одредба Закона од дванаест таблица давала било много шире него што je то Улпијан навео, јер обухвата и heredes instituendi 16 ) и libertates dan di, а и још нека друга овлашћења. Јер Помпоније овде само примерице набраја неке случајеве да би поткрепио своје тврђење да je речима „uti legassit suae rei, ita ius esto”, „latissima potestas tributa“. Поред тога овај фрагмент Доказује да и оно што je Улпијан набројао ни je било садржано у оригиналном тексту Закона од дванаест таблица. Jep да je Закон изрично говорио о туторству Помпоније не би имао потребе да тумачењем изводи право именованна тутора већ би једноставно навео текст Закона.

б) Гај наводи ову одредбу Закона од дванаест таблица баш са жељом да њоме докаже да je некада било дозволено легатима и ослобођењима исцрпсти целу имовину а наследнику оставити само голо име (17), Њему би за ову прилику баш одлично послужио текст који садржи у себи „pecunia”. Тим пре ако je ова реч, како то Солаци тврди (18), употребљавана у Закону од дванаест таблица за означење и res mancipi и res пес mancipi. Ако je, можда, Помпоније и збио оригинални текст Закона од дванаест таблица да би из гьега извукао „latissima potestas”, како то Солаци мисли (op. cit. стр. 39—40), Гај свакако није имао потребе да то уради. Сужавање текста би ишло само на штету његове аргументације. Чюьеница да он ипак наводи сужен текст а из њега тек тумачењем извлачи могућност располагања целокупном имовином, доказује да je он тако сужен био и садржан у Закону од дванаест таблица.

в) Institutio heredis je принцип који je одувек био caput et fundamentum testamenti. Дужности које je heres institutus добијао од завештаоца, чак и много доцније од Закона од дванаест таблица, биле су многобројне и нису се односиле само на имовину. Оне су биле опште познате и не свуда једнаке. Зато их није ни потребно набрајати. Израз „suae rei” имао je своје довольно одређено и јасно

(16) Ivo Millć, op. cit. str. 23, дозвољава могућност да je овај део Помпонијевог текста интерполиран при уношењу у Дигеста, као и да Помпоније није довољно познавао историју римскога права.

(17) Gaius, Institutiones 11, 224: Sed olim quidem licebat totum patrimonium legatis atque libertatibus erogare nec quicquam heredi relinquere praeterquam inane nomen heredis; idque lex XII tabulamm permittere videbatur, qua cavetur, ut quod quisque de re sua testatus esset id ratum haberetur, his verbis: „uti legassit suae rei, ita ius esto".

(■8) Супротне мишљење je изнео Cuq, (Recherches historiques, Revue historique, 1886, p. 540) a заступају га и Mitteis (Rom. Privatrecht, S. 567, 555, 559). Из чињенице што Закон у истој таблици на једном месту употребљава реч pecunia а на другом familia, они закључују да им треба и придати различите значење, а разлику између pecunia и familia упоређују са разликом између res mancipi и res nec mancipi.

Анали Правног факултета у Београду 4