Анали Правног факултета у Београду

148

АНАЛИ ПРАВЫОГ ФАКУЛТЕТА

чини да je најзгоднијв узети да je држава само она организација која je суверена (остављајући једино питање њеног евентуалног ограничења међународним правом), а да je сувереност једино правно апсолутно неограничена власт (сем пом. проблема ограниченна међународним правом). Али, не треба заборавити да се овде не ради ни о каквом суштинском питању него само о терминолошком питању,, одн., у најбол>ем случају, о питању правног конструисаша стварности, о питању најзгоднијег начина изражавања стварности правним конструкцијама и појмовима. Конструкције су најзгодније кад су јасне и „чисте“, без мешовитих елемената. Али конструкције не треба узимати за стварност. Другим речима, хоћемо ли ми једну политичку организацију, стварност, назвати државом или не, релативно je безначајно, под условом да тачно одредимо шта зовемо државом и да одредимо однос стварних политичких организација према нашој конструкцији коју називамо државом. Отуд ми сматрамо да, и кад усвојимо овакав став, тиме не побијамо чиньеницу да постојемногобројни ступњеви политичких организација, који су слични међу собом, и да ти ступњеви иду од апсолутно неограничених, тј. суверених у нашем смислу, преко све више и више ограничених, до сасвим зависних организација. Хоћемо ли ми термин држава и сувереност резервисати само за апсолутну правку неограниченост или за који од нижих, делимично ограничених стушьева, то je ствар конвенције. Битно je да знамо да ти ступњеви прстоје и да их разликујемо применом одговарајућих конструкција и термина. Истина, нашем гледишту се могу ставити извесни приговориПравно посматрана, наша анализа се не може оспоравати (под условом претходног споразума око термина, одн. појма и његове садржине). Али се може насупрот томе рећи да je тако строго и „чисто“ одређен појам суверености сувише „чист“ и „строг“, као идеална геометриска тела, којима у стварности ништа не одговара потпуно без остатка. Може се рећи да с гледишта друштвено-политичке реалности не може нигде и никад да се нађе држава која има такву потпуну, апсолутну сувереност. Сувереност би била једна врста граничног појма, коме би стварност тежила не достижући га никад. У прилог тога може се навести да, ма како строго схватили сувереност, ипак морамо допустити извесно ньено ограничение међународним правом. Ако je тако с државама које су неоспорно суверене, зашто не бисмо онда могли сматрати сувереним, дакле државама, и државе чланице федерације, које су додуше ограничение сувереношћу федерације него што су просте државе ограничене сувереношћу меЬународног права, али које су ипак у толикој мери суверене да се јасно разликују од очигледно несуверених носилаца државне власти, од децентрализованих јединица(l). Заиста, између државе-чланице

U) овакво гледиште je потписани заступао у свом „Материјалу за изучавагье тсорије државе и права”, I кгь., стр. 129, и сматра га, као што се