Анали Правног факултета у Београду

СУВЕРЕНОСТ У ФНРЈ

149

федерације и децентрализоване јединице може постојати тако велика разлика у ступњу и обиму надлежности, да се може осетити као квалитативна разлика између њих. Нажалост, та разлика остаје само фактичка. Правно, нема никакве друге разлике сем оне коју смо навели, а та није довољна да би државу-чланицу федерације пребацила из области децентрализованих јединица у облает држава, пошто нема суверености. Сувереност je могућна једино у конфедерацией, али тада, опет, није могућна никаква централна држава која би имала сувереност, и опет немамо сложену државу. Сва досад предлагана решења овог проблема не задовол>авају. Ако се посматра формалноправно, код федерације нема сложене државе, јер нема суверености држава-чланица. Практично посматрајући, пак, може ce рећи да државе-чланице федерације често уживају тако висок ступањ аутономије да се може практично (тј. занемарујући извесне „грешке“) говорити о њиховој суверености. Али, практично посматраше није правно, него фактичко посматрање. Фактичко нарастање самосталности до суверености постаје правно видљиво тек кад достигне ступањ апсолутне неограничености било којом државном влашћу. Ограниченост државе међународним правом ипак je несравњено мања од ограничености државе-чланице влашћу федерације. Тачно je, истина, да се овде ради о читавом низу прелазних ступњева из несуверености у сувереност, и да се тај низ мора једном насилно прекинути утврђивањем да довде има а одавде нема суверности, и да тај прекид не може потпуно да изрази стварност која je сва у прелазима, али ми против тога не можемо ништа. Ту се ради уствари о сукобу између нашег мишљења и појмова, који су изразито дисконтинуирани, „прекидни“, и стварности, која je контиунирана, непрекидна, и коју ми зато не можемо потпуно да изразимо. Ако смо свесни ове условљености наших појмова и термина, онда се самим тим решава низ могућних неслагања. Али једно ипак остаје ако се призна спољна сувереност ФНРЈ, онда joj се мора признати и унутрашња сувереност. Јер иначе нема суверености уопште, сем ако се под тим термином xohe да разуме сасвим други појам. Мислимо, међутим, да би такав био противречан, јер би морао да буде отприлике овакав: сувереност je власт неограниченог решавања било спољних било унутрашњих питања државе. Такав појам не би био појам суверености, тј. неограничене власти, jep je немогуће да неки субјект буде неограничен споља ако je ограничен унутра, и обрнуто.

из свега види, и данас могућним, под ус ловом да се тачно дефинишу појмови и термини. Али мисли да je згодније (jep je педагошки „чистије“ и „јасније”) друго гледиште.