Анали Правног факултета у Београду

НАЦЕЛО ЈЕДИНСТВА ВЛАСТИ

131

цем извршне власти, учествује у наименовању високих државних функционера; Претседник својим суспензивним ветом посредно утиче на рад законодавног тела, Конгреса; Врховни суд својом оценом уставности закона меша се у рад Конгреса, чак се ставља ивнад њета одбијајући примену „неуставних” fno његовој оцени) закона.

Ако посматрамо друштвену стварност појединих држава у којима je принцип поделе власти проглашен било као позитивна норма, било као руководно начело при организовању државе, сте стране се тек вици, колико je стварност праксе далеко од постављеног принципа, јер у том погледу „цела пракса своди се баш на извртање овог принципа“ (décrets-lois, начин избора законодавних органа и сл.). Фактички власт je и ту јединствена на тај начин што само „буржоазија са својим савезницима држи власт, а да не постоје никакие три Besacell6 гране власти”. Та наизглед гюдела има ипак и свој практични, стварни, смисао. „Сваких неколико година људи бирају на изборима, преко својих партија, парламенте који доносе законе и друге одлуке . Међутим, од њих je одвојен управни апарат читаве државе над којим законодавни органи немају никакву или имају незнатну контролу. Народне масе одоздо поготову немају никакве контроле. Власт je стварно конкретно и ефективно -„у рукама управног и полициског апарата и реакционарних оружаних снага, које су независне од народа“. Принцип поделе власти, апсолутно схваћен, у противности je и са демократијом, као владом народа од стране народа, јер она са својим ученьем о народној суверености не значи цепканье власти, него промену њеног носиоца и вршиоца. Остаје дакле, да се принцип поделе власти у свом пуном значеньу, доследно и потпуно није остварио, нити се може остварити jep je као такав неостварљив. Зашто? Државна власт je, по самом свом појму, тј. према ономе што она у правној и друштвеној стварности значи, вертикално недељива, jep je највиша, суверена у одређеном смислу на државној територији. Стога сви они кроз које се ова власт манифестузе не могу бита равни по снази сво-је воље, ко-> личини власти. Власт се, найме, може делити само на хоризонталне слојеве, где ће бити разне гьене манифестације координиране, и то хијерархиски координиране: воља једног органа, једне „власти” у истом предмету мора да je старија, са јачом правном снагом од воље друтог органа, што опет не искључује равноправност између појединих органа, наравно не апсолутну него само у међусобном односу, а не и према трећем, вишем органу од ньих. Отуда и непобитна хијерархиска одлика правног поретка, чије стварање и реализование претстављају „у разним сукцесивним етапама” државне правке функције законодавство, управа и судство. Правки акти и с њима у вези материјални акти кроз које се манифестују државне функције без обзира на њихову унутрашњу садржину добивају снату, важност, која je мера количине власти, према органу који их доноси. Због ове вертикалне недељивости државне власти