Анали Правног факултета у Београду

192

АВАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

по своме предмету и карактеру углавном чисто имовинско право. Међутим, знамо да у грађанском праву та ствар начелно стоји друкчије. Ту се найме ствари и права (напр. право својине на стварима, нарочито непокретним) стичу редовно ради њихове трајне употребе или коришћења а не ради даљег отуђења односно промета. Осим тога, познато je да и у систему нашег данаппьег грађанског права постоје и таква права и овлашћења која уопште нису отуђива или преносива. Тако, например, наследно право или право наслеђа je појамно везано за личност његовог субјекта и као такво je непреносиво, тј. неотуђиво и незастариво (напр. купац нерасправљеног наследства односно заоставштине не може бити оглашен за наследника). Гледиште др, Гамса изнето у овој књизи јесте да наследно право није типично за грађанско право, ни за римско ни за буржоаско, па ни за социјалистичко, као што je напр. уговор; и да je наследно право постојало и пре постојаша грађанског права, напр. у старом римском праву, кад још није постојало римско грађанско право засновано на робно-новчаним односима (стр. 192). Ово се гледиште, мислимо, може прихватити ако се узме да грађанско право чини само онај део права који се заснива на робно-новчаним односима. То би такође одговарало и познатој нам основној концепции др. Гамса о вези, односно о тесној повезаности грађанског права са робно-новчаним односима (стр. 25 и 85).

Уколико се, пак, тиче природе самог наследног права, наш аутор, мислимо, сасвим умесно сматра да наследно право пијс ни апсолутно ни релативно, него да je оно „нарочита врста грађанских субјективних права” (стр. 190). A једна пак од ближих одлика или карактеристичних црта тога грађанског субјективног права и Бегов знак разликовања, посебно у односу на друга субјективна имовинска права, јесте баш у томе што je то једно непреносиво субъективно грађанско право. И зато баш, као што смо овде већ напоменули, онај ко од наследника купи наслеђе не може бити оглашен за наследника, пошто му наследник не може продати своје право наслеђа као такво већ може продати само имовину коју je добио или има тек да добије путем наслеђа, тј. кад по расправи дате заоставштине буде на прописани начин оглашен за наследника те имовине. Разлика између наследног права и других имовинских права није, дакле, у предмету регулисања, јер и оно има уствари за предмет регулисање имовинских односа између појединаца, него та разлика лежи у посебном правном карактеру наследноправних односа. Ти односи су найме имовинске али истовремено и личне природе. И зато бисмо наследно право могли назвати и личним имовинским правом, за разлику од тзв. стварних имовинских права. И наследно право je, дакле, по своме предмету и своjoj садржини имовинско право, као што напр. и у породичном праву имамо, поред чисто личних, такође и имовинске односе. Знамо