Анали Правног факултета у Београду

264

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ком законодавцу. Обратно, савезни законодавац може нормирање таквог питања препустити y цијелости републичком законодавцу. Кадгод и доклегод савезни законодавац не донесе основни закон о неком таквом питању, републички законодавац може га нормирати y цијелости. Тако ce вољом савезног законодавца једно питање које je y заједничкој законодавној надлежности и савезне државе и народних република, може пренијети y категорију питања која су y искључивој законодавној надлежности народних република. Само ни то преношење није и не може бити дефинитивно. Савезни законодавац може накнадно y свако доба донијети основни закон о томе питан>у. У такву случају, према изричитој одредби Уставног закона (чл. 16, ст. 5), престају важити оне одредбе републичког закона које ce односе на тачке које je регулирао накнадно донети основни закон, тј. оне одредбе републичког закона које нису y сагласности с одредбама тог основног закона.

Питања која Уставни закон није ставио ни y прву ни y другу категорију, спадају начелно y искључиву законодавну надлежност народних република. Предвиђена je међутим и могућност да савезни законодавац донесе и о тим питањима законе, али само тзв. опће законе. У тим законима он утврђује само начела за законодавство народних република. Ta су начела онда обавезна за то законодавство. A када и дотле нема опћег закона о таквом једном питашу, народне републике га нормирају y цијелости. Код доношења опћих закона важне су двије ствари. Прва je, да за савезну државу постоји могућност да доноси такве законе о свима питањима из искључиве законодавне надлежности народних република. To произилази из одрбдбе Уставног закона, y којој су прво споменута нека таква питања a затим je речено да ce опћи закони могу доносити „и y другим областима кад je то од опћег интереса за народне републике“ (чл. 15 т. 5. е). Друга je, да je одлучивање о томе да ли je доношење опћег закона од опћег интереса за народне републике повјерено Вијећу народа, које чине претставници народних република и аутономних јединица y Савезном вијећу, првом дому Савезне народне скупштине. Прије стављања приједлога опћег закона на дневни ред Народне скупштине мора ce затражити мишљење Виjeha народа о потреби његова доношења. Само то мишљење има стварно одлучујућу вредност, будући да ce предлог опћег закона не може ставити на дневни ред Народне скупштине ако ce Вијеће народа не сложи са потребом његова доношења (чл. 48). Правило je свих федеративних устава да ce y случају неслагања прописа федерауивних закона и прописа закона посебнпх јединица примењују прописи федеративног закона. To правило садржи и наш савезни Уставни закон (чл. 11 ст. 2). Садржавао га je и Устав од 1946 (чл. 46 ст. 2). Међутим важи и правило да и савезни и републички закони морају бити y сугласности са савезним Уставом. И