Анали Правног факултета у Београду

ФЕДЕРАТИВНО НАЧЕЛО И УСТАВНИ ЗАКОН

263

шљење рушило би темеље федеративног уређења Југославије. Зато та уставна одредба има сасвим друго значење. Код набрајања питања која ставља y искључиво законодавну надлежност савезне државе, Уставни закон има пред очима права и дужности савезне државе које су формулисане на другом мјесту. Али он није могао с обзиром на та права и те дужности сва та питања набројати. Може ce y будућности појавити и неко питање које ту Hnje споменуто али које ће бити y вези с вршењем тих права и тих дужности. И to he питање онда бити y искључивој законодавној надлежности савезне државе. Према томе ce круг питања из искључиве законодавне надлежности савезне државе може ширити само y тијесној вези с правима и дужностима савезне државе, које Уставни закон набраја, a не на рачун законодавне надлежности народних република. За питања из искључиве законодавне надлежности савезне државе важно je затим да je Уставни закон предвидео могућност да савезни законодавац овласти републичког законодавца да та питања нормира републичким законима (чл. 16 ст. 1). Тако je он омогућио, под увјетом овлашћења од стране савезног законодавца, доношење републичких закона и о питањима која je начелно ставио y искључиву законодавну надлежност савезне државе. Али такво овлашћење, било с обзиром на конкретно питање потпуно или само делимично, не би дефинитивно избацило то питање из иокључиве закоиодавне надлежности савезне државе. Савезна држава могла би накнадно донијети о њему закон, што би имало за последицу престанак важности републичког закона. Дефинитивно избацивање једног питања из те категорије и његово пребацивање y другу или трећу категорију (основног ’ или опћег савезног законодавства) могло би ce извршити само одговарајућом ревизијом савезног Уставног закона. Устав од 1946 такођер je ставио нека питања y искључиву законодавну надлежност савезне државе, али није предвидио могућност да ce савезним законом овласте народне републике да их нормирају својим законима. Уставни закон je, затим, ставио нека питања y законодавну надлежност и савезне државе и народних република. Ta су питања y том закону лимитативно набројана. A разграничење између законодавне надлежности савезне државе и законодавне надлежности народних република код тих питања учињено je тако да савезна држава доноси о њима основне a народне републике допунске законе. Тако по правилу та питања прво нормира савезна држава својим законима, али не y цијелости. Колико их она не нормира, нормирају их народне републике. Према томе, не би било y складу ни са mobom ни са духом Уставног закона да савезни законодавац нормира такво једно питање y цијелости и да не препусти ништа републич-