Анали Правног факултета у Београду

ФЕДЕРАТИВНО НАЧЕЛО И УСТАВНИ ЗАКОН

269

везне народне скупштине бити и претставника народних република и аутономних јединица, само ће ce они налазити y Савезном вијећу заједно са заступницима које ће грађани бирати непосредно по котарима и градовима сразмјерно броју становништва. Осим тбга, претставнике народних република и аутономних јединица неће више биратк грађани непосредно, него ће их бирати претставничка тијела народних република и аутономних јединица. У тако састављеном Савезном вијећу број претставника народних република и аутономних јединица бити ће много мањи од броја заступника које he бирати грађани непосредно. A то je од несумњиве важности за просуђивање јачине примјене федеративног начела y уставном уређењу наше државе. Због тога што претставници народних република и аутономних јединица неће деловати y засебном дому, него y саставу Савезног вијећа, и због тога што ће њихов број y томе Вијећу бити знатно мањи (6 X 10 + 6 + 4 = 70) од броја заступника, које ће бирати непосредно грађани сразмерно броју становништва (1 на 60.000), њихова he улога код одлучивања о питањима која су y надлежности Савезне народне скупштине бити знатно мања од оне коју им je дао Устав од 1946.

To he бити правило. Изузетно, међутим, и Уставни закон враћа њима стару улогу; иако y другој форми, y случајевима који су од нарочитог интереса за народне републике, или који ce тичу уставом утврђених односа између савезне државе и народних република. Тада ce одлучивање увјетује њиховим пристанком који они дају одвојено y Вијећу народа. Такво њихово издвајање je обавезно само када ce ради о предлогу за промјену Устава и о приједлогу за савезни друштвени план (чл. 45). Оно je факултативно, када ce ради о предлогу закона или другог акта који ce тиче уставом утврђених односа између народних република и савезне државе. У такву случају предлог за њихово одвајање y Вијеће народа може потећи од већине претставника, које je изабрала народна скупштина једне народне републике. Тај предлог, према томе, не може потећи од претставника које су изабрала претставничка тела аутономних јединица. A када постоји споменути предлог, Вијеће народа претходно одлучује о томе да ли he y конкретном случају деловати одвојено (чл. 46).

Кадагод Вијеће народа делује одвојено, његов пристанак je потребан за доношење акта Савезне народне скупштине који je y питању (чл. 47). На тај начин je Уставни закон, иако je начелно улогу претставника народних република и аутономних јединица y Савезној народној скупштини умањио, њима ипак омогућио да спрече сваку промјену уставног уређења државе и сваку промену уставом утврђених односа између народних република и савезне државе. 3. Видјели смо да претставници народних република и аутономних јединица дјелују одвојено и када ce ради о доношењу саве-