Анали Правног факултета у Београду

ФЕДЕРАТИВНО НАЧЕЛО И УСТАВНИ ЗАКОН

275

форми одржати и теза о државности република за онога који то жели, који политички тако мисли и то правно тако тумачи (4). Јер за државност република постоје y њима више историски него савремени елементи pro и contra, a од политичких потреба и нужности развоја социјалистичке демократије зависи став који треба да ce заузме. Маколико овај став тежио за неким државноправним положајем република, он би ипак остао формалноправан, јер не би могао да измени истинску и реално постојећу друштвено-политичку улогу република, па према томе ни њихов одговарајући правни карактер. A то je битно за оцену федеративног односа. 5. При оцени примене федеративног начела y нашим уставним законима не смемо изгубити из вида измењени став y погледу суверенитета република. Кад би Уставни закон још стајао на позицији тог суверенитета, био би y супротности са измењеном улогом наших република y систему социјалистичке демократије као форме државе. У нашој садашњој фази доминирају социјалистички односи и власт радног народа ФНРЈ као целине над извесним државноправним гарантијама, као што су суверенитет република и њихова државност. Због тога je намерно изостављено спомињање суверенитета република, јер стварно нема елемената таквог суверенитета y републикама (5). За оцену федеративног односа према новом Уставном закону ово je од нарочите важности и не сме ce изгубити из вида. Ово наиме значи да нови уставни поредак не полаже више тежиште на односе државноправног карактера него на социјалистичке односе радног народа, самоуправљање и друштвену својину. Ови последњи односи детерминирају нови федеративни однос. 6. Конфигурација савезних и републичких закона: искључиво савезних закона, општих савезних и за њих везаних републичких закона, показује функционално исти онај принцип који смо приметили код креативног процеса федеративне структуре државе. Ми морамо међутим утврдити и постојање једне битне новине коју доносе републички уставни закони, a то су републички општи и републички основни закони, и са тиме y вези одговарајуће норме законског карактера народних одбора, одлуке везане за републички општи пропис односно допуњујући основни републички пропис, a које ce доносе самостално и независно y случају да нема републичког прописа. Тиме je y законодавном механизму постигнута потпуна хармонија. Ако тачно размотримо сложеност овог механизма, видимо да cases општим законима регулише битне републичке надлежности, a да република регулише допунским законима савезну надлежност и, чак, да република може бити овлашћена да донесе закон из савезне над-

(4) Hans Kelsen: The Law of the United Nations. Preface. London, 1951, Он сматра да ce норма може тумачити на више начина, a да je политика она која y крајњој линији одређује значење норме. (5) О томе сам више говорио y Архиву бр. I—2,1 —2, 1953.