Анали Правног факултета у Београду

496

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

не радње, одговорност за радње других, одговорност за ствар; узрочна веза кривица оштећеника, виша сила; тужба за накнаду штете; уговори и одговорности), престанак облигација застарелост (Henri et Léon Mazeaud); из области посебних уговора (Jean Carbonier); из стварног права (Н. Solus); из области наслеђивања (R. Savatier); из материје грађанског поступка (Р. Hebraud et Р. Raynaud ); Ј. Boutard даје снстематски прнказ француског законодзвства из области приватног права за период од 21-1 до 23-IV-1953 г., a Ch. Oftinger хронику (библиографију, судску прахсу и ззконодавство) швајцарског права. No 3, Juillet - Septembre, 1953. Jacaues Léauté: Типски уговор. Типски уговор je једна од манифестација опште тенденције ограничавања улоге аутономије воље која ce састоји y давању права државној власти, синдикалним професионалним организацијама. удружењима и др. да диригују закључивањем уговора. Странке y уговору ce одричу права да саме предвиде све одредбе које ће уговор садржавати; оне остављају на друга лица (органи власти или органи шихове професионалне организације) да уместо њих кажу са какним he условима њихов утовор бити извршен. Типски уговор садржн детаље, често ситне, свих клаузула уговора тако да je типски утовор постао један од облика диригованог утовора. У почетку само je законодавац могао доносити одредбе које би ограничавале аутономију индивидуалних воља. Међутим, y том погледу ce пошло корак даље давањем власти извршним оргашша путем законодавне делегације. При том уредбе управних органа дају понекад само модел типског уговора, не намећући га и остављајући слободу странкама да и друкчије уговоре, a некад такав типски уговор има имперзтиван карактер (напр. уговор о запослењу стране радне снаге. затвореника и др.). У првом случају типски уговор je факултативан, y другом обавезан. Осим државне власти и професионалне организације утврђују обавезна правила за своје чланове. Оне делују y оквиру утовора, уређујући их као и државна власт, некад путем факултативног типског уговора, некад путем обавезног типског уговора. И један и други случај су данас чести. Писац излаже узроке који доводе до проширења примене типског уговора: потребе и ритам савремене трговине, недовол»ност или застарелост законских одредаба и умањивање ризика сукоба закона. Овом трећем узроку аутор придаје нарочити значај. Затим аутор износи користи и незгоде типског уговора (типски утовор деформира изједначујући, даје преимућство јачем над слабијим; има све незгоде сериске производње y поређењу са занатлиском и омогућује измицање нормалној игри закона конкуренције). Пошто француско право не признаје правни значај типског уговора прописаног од стране професионалних и сличш-гх организација, писац пледира да ce избрише фиктивна разлика између типског уговора прописаног од државне власти и типскбг уговора прописаног од стране професионалне органнзације, јер то разликовање спречава контролу рада ових организација. Предлаже да ce обе врсте типског уговора подвргну аналогним правилима контроле. Писац сасвим детаљно обрађује факултативни уговор и обавезчи типски уговор, разликујући код оба приватни ч јавни типски уговор. Јасно су изнесене разлике, сличности и укрштања између типског уговора, колективног уговора, адхезионог уговора и pactum de contrahendo. Gérard Cornu: Уговор између брачних другова изналажења општег критеријума пуноважности. француско право разликује брачне уговоре и уговоре између брачнпх другова. Брачни