Анали Правног факултета у Београду

ПРИКАЗ и

комбинациие административних и финансиских метода у државноы руковођењу привредом; и (3) степей бирократизације британског друштва и високо коштање државне интервенције. Државна интервенција у области проширене репродукције иде у два правда. Политика ниске каматне стопе која je спровођена од напупггања златног важења па све до 1951, имала je за сврху да стимулира што већи обил акумулације приватног капитала, ма и по цену инфлационог притиска који je настајао због тога што je у крајњој линији Енглеска банка имала да финансира разлику измену реалне тржишне и вештачки ниже каматне стопе. Y истом правцу je деловала и пореска политика кроз врло благо оптерећење нерасподељених профита. Али ове предности, дате приватном капиталу, биле су пропраћене врло оштром државном контролом, ркоро дириговагьем праваца инвестиција. Та контрола je почела у области извоза капитала после слома фунте 1931, најпре у типичном британском облику „добровољног“ 'споразума између министра финансија, инвестиционих трустова и лондонске берзе; током времена се пооштравала и постепено обухватала и домаће инвестиције, да би на почетку рата 1939 постала потпуна; ниједна нова емисија капитала у вредности преко 5.000 фунти није могла да буде пласирана без одобрења специјалног комитета који je радио по директивама министарства финансија. Паралелно с овом контролом над добијањем и употребом финансиских средстава, ишла je административна контрола; ниједна нова индустриска грађевина није могла да буде започета без одобревьа министарства јавних радова, министарства трговине и локалних власти. После рата, једино je повећан „плафон“ код емисије на 50.000 фунти; структура контроле je иначе остала иста. „Лиде које жели да подигне ново индустриско постројење, мора најпре да добије одобрење министарства финансија за емисију капитала (акциског или облигациског). Оно затим мора да тражи грађевинску дозволу министарства јавних радова. После тога треба да добије алокадију материјала од министарства трговине. Најзад, њему je потребна дозвола локалног органа за планирање“ (с. 49). Сврха финансиске контроле je обезбеђење да ће приоритет у оквиру расположивих средстава на тржишту капитала добити предузећа која имају највећи „релативни знача ј у општем националном интересу“. Шаренило у паралелној примени финансиских и административних инструмеяата у државном планиракьу, поред нацистичке Немачке, вероватно нигде није било у тој мери заступлено као у Великој Британији, ма колико иначе непосредни циљеви планирања у овим двема земљама били различити. Структура досадашње финансиске интервенције у Енглеској позната je: активна буцетска политика у сврху одржаша пуне запослености, уколико je потребно кроз дефицитно финансиравье и повећање државног дуга; пореска политика делимично у правцу редистрибуције националног дохотка кроз прогресију, а делимично у правцу фаворизованьа приватних производних инвестиција кроз пореска ослобођења и олакшице; политика „јевтиног“ новца ради форсирања инвестицион? делатности и ниског коштања државног дуга; врло строг девизнн режим ради сузбијаша негативног утица ja домаће експанзионе политике на биланс. спољних плаћања. Ови методи економске политике јасни су и логично произлазе један из другог; такође je очевидна й њихова кејнзијанска теоретска основа. Али зато методи административне контроле изгледају много несигурнији и много више импровизовани, упркос покушајима да се у књизи и они прикажу као логична целина. Систем алокације сировина, потрошачког . рационирања, субвенционирања, вештачког форсирања јевтине производное масовних артикала, контрола над запослењем.