Анали Правног факултета у Београду

115

ПРЕГЛЕД ЧАСОПИСА

математички правац, и осыивач нимске кооперативне школе удружили су своје напоре и позвали на сарадњу претставнике аустриске психолошке школе, затим истакнуте економисте Енглеске, Немачке и Америке, у циљу урапређења економске науке. Из ове се преписке може запазити како су значајни теориски и доктринарни проблеми били обрађивани у овом часопису који још од свог постанка није хтео да веже своју судбину за једну одређену економску школу. Charles Penglaou: Aspects actuels du contrôle du crédit. Писац изучава два вида контроле кредита: квалитативни и квантитативни. Квалитативни се поглавито односи на унутрашњу вредност самог новца. Идеални критеријум размене папира за извесну количину злата морао je бити напуштен. Аутор усваја класификацију Ж. Руефа на истинска права и лажна права, тј. кад поверилац може рачунати са сигурношћу да ће бити исплаћен, или, у другом случају, кад*дужник неће бити у могућности да одговори својој обавези. На тој подели он заснива свој рад. Квалитативна контрола се врло тешко изводи, и због тога она сама не може да осигура привредну скспанзију и пуно упослеше. Треба тражити друга средства. Квантитативна контрола кредита оставља банкару већу иницијативу у избору вредности које намерава ■да купи. Тиме несумњиво постаје већа опасност од лажних права, Писац затим наводи разне методе које треба да обезбеде гипкост и ефикасност квантитативне контроле која мора бити допуньена и другим привредним мерама. У сваком случају квантитативна контрола подразумева скоро увек појачање квалитативне контроле од стране даваоца кредита. Према томе ваља истаћи међусобну повезаност квалитативне и квантитативне контроле кредита. После тбга изложено je неколико примера из праксе. Под насловом терапеутска примена контроле назначено je укратко као се законодавац постарао у западним земльама да заштити улагача. „Пшеница je помешана са кукољом, истинска права са лажним правима“, каже писац у закључку. Затим je изложио разне фазе кроз које je прошла економска активност у току еволуције. На завршетку став му je одређенији и он се осврће на конкретно чишенице. Не може се порећи, вели он, да су банкари чешће следовали стопама инфлационистичких манифестација, но што су их они проузроковали. Нездраво ј буџетској политици увек одговара рђава кредитна пракса. Уколико примешена средства, пропраћена другим привредним мерама, не пруже добре резултате, то значи да узроци поремећаја не леже у злоупотреби кредита. Pierre Maillet: Unité ou pluralité des cadres de comptabilité nationale. Изучаваше националног дохотка узело je последњих година врло широке размере. Конкретни радови претходили су теориским расправама. Национални доходах може се схватити као произвол, приход или утрошак. Ни један од ових видова не преовлађује. Све зависи од тога да ли се узима у обзир производша добара, приходи становништва или потрошња. Метода процене у зависности je од аспекта који je узет као основа. Постоји све већа тенденција за изједначењем метода. Писац заснива своју критику на студији Економског савета европске организације „Нормализовани систем националног рачуноводства“. По овоме систему три су цшьа поставлена: довођење у склад статистика, описивање једног стања и сарадња на изградши једне привредне политике. Пре но што je приступйо анализи ових питања, писац изражава сумшу да се изучаваше националног рачуноводства може приказати у једном заједничком оквиру за све државе. Посматрајући први циљ, он примећује да се не сме занемарити теориска подлога. Национално рачуноводство требало би да послужи као оруђе економској анализи, С друге стране испитиваше економске ситуације захтева одређиваше једног квалитативног оквира. Изједначење метода има не-