Анали Правног факултета у Београду

119

IN MEMORIAM

остатке. Да je Перић дао само своје Задружно право, историја правке науке у Србији не би могла ни смела да пређе преко његовог имена. Међутим, активност професора Перића није се задржала само на задружном праву. Његова je интимна жеља била да за бобом остави потпуни систем српског грађанског права. Он je уствари тај систем израдио. То су била његова предавања грађанског права која je држао на Прваном факултету. Али je он сматрао, до Првог светског рата, да систем није сазрео за објављивање у облику у коме би могао бити предат јавности као завршено дело. С друге стране, желећи да олакша својим слушаоцима спремање за испите, професор Перић je лично сарађивао са својим ђаком и пријатељем др Гојком Никетићем на објављивању, у виду штампаног рукописа, извода из тог свог система, тако да je штампан цео посебни део српског грађанског права са горном обрадом. Ma колико се он ограђивао, то je било ауторитативно дело, којим су се служили не само студента, него и наша наука и судска пракса, и од чијег се цитирања професор Перић није ограђивао. Нека ми буде допуштено да у овом некрологу будем сведок једне чињенице. Кад сам као млади наставник облигационог права спремао своја предавања, професор Перић ми je привремено дао на послугу свој пуни рукопис из ове области. То je било стварно високо научно дело, препуно научне апаратуре и засновано на разради упоредног европског права. Разговарао сам са професором Перићем зашто не објави ово своје дело. Он ми je одговорио да таква књига код нас нема своје оправдање пред реформу грађанског права, али да ће га он прерадити и објавити чим буде публикован општи грађански законик за Југославију. У време када je писао мотиве Предоснове југословенског грађанског законика, показивао ми je да прерађује и овај рукопис. Не знам судбину тога дела, али нажалост оно није објављено, jep je професор Перић сувише дуго чекао да предоснова постане законик. При изради система српског грађанског права професор Перић je задржао све одлике једног егзегетичара. Писани закон je основа, законодавна материјалија je пресуђујући елеменат за објашшеље законодавчеве мисли. Побуде редактора су указивање на извор у коме треба тражити шта je руководило законодавца, ако се он од њих није оградио. Указивање редактора да су се послужили одређеним извором, да су вршили рецепцију, јесте пресудни мотив. То je професору Перићу, као егзегетичару, давало могућности да пређе са српског изворника на његов аустриски модел, сматрајући да рецепција овлашћује да се све нејасно и неисказано тражи у моделу. Отуда професор Перић богато искоришћава аустриско право. Чудан je био његов став према јуриспруденцији. Ако се радило о српској јуриспруденцији, он je себи присвајао право да критикује судске одлуке, упоређујући их са законом и шеговим изворником. Ако се радило о аустриској јуриспруденцији, уколико je она интерпретирала првобитни аустриски текст, он je у њој тражио објашњење смисла реципираног прописа, а ако je она ишла за новелираним текстом, он jy je просто игнорисао. Као егзегетичар, професор Перић je са великим задовољством искористио оне прописе Српског грађанског законика који су се јасно издвајали од идеје или смисла свог аустриског изворника. Ту jy он тражио логику нашег законодавца, конструисао своје тезе, доказујући да су оне прави смисао Српског законика, и са задовољством продубљивао јаз између српског и аустриског грађанског права, све то у име законског текста. У овом погледу je нарочито важна гьегова теза о немогућности раскида уговора чије je извршење започето (теорија заснована на § 553 Српског грађаност за-